PIŠE: Žika Bogdanović
Posle 14 i po godina Beograd je imao priliku da vidi najbolji svetski rukomet. Mnogi rukometni ljudi, ali i novinari, proveli su pola svog radnog veka bez šanse da uživo isprate ono što današnji sport na 40×20 polju ima da ponudi. I dok su neki pokušavali da relaksirano upisuju golove u zapisnik, pa su shvatili da to tako lako neće ići sa majstorima rukometa, drugi su pravili face „u, jbt, šta je ovo!?“. Srbija je videla Gidsela. Pre toga srpskohrvatskog sina Nikolu Karabatića nikada u Beogradu, a igrao je 20 godina kao lud bez prestanka tu istu Ligu šampiona (bio u Nišu sa Monpeljeom tokom Partizanovog izbeglištva 2013. i Novom Sadu sa reprezentacijom), a Ivana Balića i Mikela Hansena tek po jednom. A Kevina Pantera? Šestotridesetdva puta (632). I to je tako, ali posle mnogo godina, Srbi su uhvatili kakav-takav korak sa rukometnim svetom, da vide gde su i koliko ne znaju. Bioskop je stigao u provinciju.
O utakmici nema puno šta da se kaže. Ovaj Partizan nije sposoban da igra u ovoj brzini koju drže „Lisice“. Biće potrebno vreme da Raul Gonzales napravi adekvatan sastav spreman za nešto više od pukog učestvovanja u Ligi šampiona. Roster kao takav, prva sezona, nabacan, sa nekim imenima koja će morati kroz sezonu da dokažu da nisu promašaji, dugoročna finansijska stabilnost, dobra klupska organizacija, ambicije svedene na ono što je realno, a samim tim i podrška procesu koji vodi stručni štab. Sve to kako bi Partizan mogao da ispliva i postane faktor među 24 najbolje ekipe u Evropi.
Kako je Vardar mogao da osvoji(?) biće pitanje po poluusmenim rukometnim kuloarima. Vardar je pre dolaska Raula Gonzalesa u klub imao deceniju za regionalne prilike velikih ulaganja pod Mihajlom Mihajlovskim, igrao šest sezona Lige šampiona, polufinale Kupa Kupova, osvojio SEHA ligu i uzeo titulu ispred Metalurga koji je igrao četvrtfinale iste te Lige šampiona, sve to uz punu halu uvek kada je to potrebno. A onda je sa Raulom tek u četvrtoj sezoni uz nenormalna ulaganja i helikopter money Sergeja Samsonenka, dovođenje Šterbika u „prajmu“ stigao do prvog Final4 i titule. Šta od toga ima Partizan? Čisto da ne ostane nenapisano. Evropski rukomet nije aparat sa igračkama gde ubaciš žeton pa izvučeš plišanog medu.
Žao mi je, ali od kada je Vojvodina otkrila svetu tajnu svih tajni pre 8-9 godina, da se od igranja Lige šampiona ne može zaraditi, pa povukla srpskog šampiona iz kruga klubova koji žele da se takmiče u eliti, Srbija je izbrisana sa mape. Sada polako olovku pa crtica po crticu, da Evropa vidi opet to upražnjeno mesto na karti.
A ne samo da je Evropa zaboravila na Beograd kao rukometnu destinaciju, nego i sam „Pionir“, hala koja je prvo proslavila rukometno svetsko zlato 1973. pa sve ostalo. Pitaju ljudi, zašto je onakav polumrak kod golova? Čude se. Pa u istoj toj hali, obnovljenoj novcima svih nas, kod renoviranja je urađeno osvetljenje samo za dimenzije košarkaškog igrališta. Reflektori u šestercima jednostavno ne postoje, to se golim okom da videti. To je to. Videlo se i na kadetskom EP održanom pre mesec dana. Niko nije isključio svetlo. Jednostavno, neko je zaključio pre 5-6 godina da se rukomet ovde više nikada neće igrati, ali i futsal, i šta god još. U najbitnijem zdanju srpskog sporta!?
Ali eto, prevarili su se. Ono jes’, bilo je teško isterati košarkaše Crvene zvezde iz svog doma, pa je u vreme održavanje konferencije dan ranije, uveliko trajao njihov trening, a postavljanje Gerflora i priprema dvorane se proteglo, tako da je na kraju Berlin trening pred utakmicu odradio na Banjici. Na kraju, 3.500 ljudi na tribinama, dosta dece što je najlepše. Nije toliko loše, pristojna poseta, neka donja granica, iako za ovakav kvalitet, za klub koji ima dvomilionsku armiju navijača, imperativ treba da bude 7.000 i pun „Pionir“. Kampanja vizualno besprekorna, ali bez pravog HOOK-a, uz cenovnu ideju koja je odbila određeni deo populacije. Znajući da su pre samo dve nedelje mogli da gledaju odlučujuću utakmicu fudbalera u Evropi za 1.200 dinara na najboljoj tribini (Zapad), mnogima je 1.800 dinara za rukomet delovalo previše. Fudbal je spustio limit, a rukomet ostao visoko objavivši cene sezonskih karata pet dana ranije. Kiks i nova lekcija iz marketinga. Na emotivnom kantaru navijača Partizana, nema sumnje gde preteže, a rukometne face još neko vreme neće biti mamac na koji će se publika pecati. Ako to postanu, znači da će srpski šampion godinama biti deo elite, a dolasci Gidsela i ostalih majstora, postati „new normal“.
Navijam za to.
FOTO: Maja Nastić, RK Partizan
