Za posmrtne govore nikada nije kasno, pogotovo, ako je taj neko zavredeo za života da se o njemu ispriča par redova. Ipak, pisac se pred ovakve poduhvate uvek dvoumi, kome da posveti lik glavnog junaka – slavnoj žrtvi ili ubicama? U ponedeljak je ugašen jedan od najvećih jugoslovenskih klubova, Jugopetrol Železničar od milošte "Želja", posle "Reala sa Nišave", niškog Radničkog, najslavniji sportski kolektiv južne Srbije, postament rukometne istorije jugoistočne Srbije, uz desetak godina počivšu, leskovačku Dubočicu, osvajač Kupa Jugoslavije, finalista Kupa kupova, jedan od retkih timova koji je igrao četvrtfinala tri evropska takmičenja. Sahranjen je bez mnogo pompe, brzo. Da mu bude lakše, uspavali su ga oni, kojima je dao sve, njegova deca. Sportska eutanazija je oprobano sredstvo u srpskom sportu, a nažalost, rukomet prednjači u veštačkoj samilosti. Kada su ga sahranili kao starca kome nema leka, ti vajni rukometni radnici Grada Niša, prešli su u drugu salu i izglasali novo ime "Naisus", nadajući se da je nova "opštinska sisa" pronađena. Fuzijom sa ORK Nišom, nastao je novi niški superligaš. Sada je svima lakše, osim igračima. Dok su svi funkcioneri ostali u sedlu i rasparčali nadležnosti, kao da se radi o Rajn Nekar Lowenu, na terenu će imati mesta za samo 14 igrača, a ostala niška ili druga deca, kud koji mili moji…
Pitamo se, a i pitamo, da li će stari funkcioneri sa tašnom i mašnom "žutog" Želje presvučeni u toge "Rimljana" uspeti da prevare cara Konstantina i nas obične plebejce? Kako to da će od ponedeljka 6. septembra, biti pametniji, bolji i uspešniji, kada njihove sede i ćelave glave govore o tome koliko je vode Nišavom proteklo dok su oni vedrili i oblačili nad jadnim pokojnikom? Istorija pamti, a i ovaj tekst, koji će biti "izguglovan" od sada pa doveka, kada neko ukuca ime Železničara iz Niša, neka opominje čitaoce namernike, na jedno grozno vreme, kada su rušeći sve pred sobom, varvari ušli u Rim.
Ž.B
