PIŠE: Žika Bogdanović
„Pogađa me lopta u glavu treću utakmicu zaredom. Šta da se radi, to je odbrana, ovo je Final4. Neka me pogodi još pet puta, to je pet odbrana.“
Ljuljao se Dejan Milosavljev u miks zoni Lanxess Arene, ali je i onako grogiran sa poluzatvorenim okom rekao ono što svi mi znamo odavno kao uvređeni Mića Tomić u „Ko to tamo peva“ kada Paja Vujisić pokušava da mu proda jednu kartu. Ovde se ide na sve ili ništa, nema šeste utakmice plej-ofa, sve se spakuje u 60 minuta, dnevnu formu.
I osećaj u Kelnu je uvek isti i uvek poseban. Sve ovo čemu prisustvujemo u dvorani, ali i izvan nje, je jedna velika radost. Toliko rukometnih ljudi na jednom mestu je jedna neprepričljiva stvar, jer energija je nešto što nema ni ime ni prezime.
Berlin je došao nadomak svetog grala. Berlinci imaju priliku da konačno osvoje sve. Dejan Milosavljev ima priliku da u svom „LAST DANCE“ momentu dođe do druge titule i tako izjednači se sa svojim senseiom, Dejanom Perićem. A neće faliti ni slavlje sa Marsom (Mijajlo Marsenić), iako će se njih dvojica vratiti u Lanxess već u januaru, da u dresu Srbije napadnu to četvrtfinale i Los Anđeles.
Vratio je Fukse Magdeburgu za poraz u prošlom finalu, ali i za gubitak titule.
„Zajedno slavimo, zajedno tugujemo“ bile su reči Beneta Vigerta. I stvarno, osvojio je Bundesligu, ne odlazi se na letovanje praznih ruku, i to je najvažnije za velikane u zelenim dresovima.
Sa Engesanom i Makucom u glavnim rolama, ali uz onaj special class koji je iznad world classa a koji nose Nilsen, Mem, Fabregas, Gomez, došla je Barsa u poziciji da igra za 13 titulu. Slomio je vrat Olborg u igri 7 na 6, a Ortega šansu da dođe do devete titule prvaka Evrope, treće u ulozi trenera. Kada pričamo o legendama našeg sporta, i tu mora da postoji gradacija, a neka slova treba da budu boldirana.
Danci su i treći put stali pred Barsom. „Neće Olborg niđe“, i dalje će se muvati oko Kelna, a u Kelnu biti blizu. Otvoriće se u jednom trenutku.
Uživajte u finalu sezone. I mi ćemo.
