KOLUMNA: Sunovrat od Kumamotoa do Herninga

Reprezentacija Srbije ostvarila je najlošiji rezultat u istoriji nastupa na velikim takmičenjima osvajanjem 21. mesta na Svetskom prvenstvu 2023 u Danskoj. Kada izgubite pet utakmica, a pobedite samo amaterski Čile, onda je reč „osvojiti“ verovatno nešto što nema smisla, već više odgovara „zauzeti“. Dva najlošija turnira kada je u pitanju srpski državni tim vezana su pod palicom selektora Uroša Bregara i logično je pitanje – šta i kako dalje? Balkan-Handball.com kao i uvek je tu da razbija zablude i baci svetlo na neke stvari iz posebnog ugla.

NEMA PADA KAO SRPSKOG

Reprezentacija Srbije zaustavila se tamo gde su je prognoze i stavljale. Handball-Planet.com predikcija dešavanja na SP 2023 upravo je Srpkinje stavila na 21. mesto, odnosno, proglasila za najbolju šestoplasiranu ekipu s obzirom na imena preostalih najlošijih timova glavne faze na turniru. S tim u skladu, ne može se reći da se ovakav rezultatski brodolom nije očekivao. Zato su i svi procesi oko 40×20 više interesantni nego ono što je Bregar na terenu napravio sa svojim limitiranim sastavom. Šta je dovelo da za četiri godine padnemo čak 15 mesta i gde je tome kraj? Postoji li dno ili su ovo samo pregrade? Pre četiri godine reprezentacija Srbije je bila nadomak polufinala Svetskog prvenstva, a da nije bilo sudijske obojenosti u finišu meča sa Norveškom, to bi se i desilo u japanskom Kumamotou. Pad je bio očekivan posle kraja olimpijskog ciklusa marta 2021. godine u Đeru, najavljivan, vidljiv svakome sposobnom da vidi, trebalo se spremiti za njega, ali ne i sunovrat među nacije u kojima je rukomet amaterski sport i to sa sa selektorom koji je imao dobar CV pre dolaska u Beograd.

Proglašavanje za vrhunski cilj da se na turniru pobedi neki Čile i obezbedi plasman u glavnu fazu takmičenja na SP 2023 je vređanje inteligencije ovo malo preostalog rukometnog sveta. Doduše, dokazano je da ta inteligencija nije raskošna, ali da jedna nacija tako padne, to je i za najveće pesimiste bilo too much. Što bi zavapio jedan kolega pre par dana:

„Ljudi, nama su pobede nad Bugarskom i Čileom highlight rukometne godine“

ŠTA SMO VIDELI?

U ovakvoj postavci stvari, sa svim lutanjima sa selekcijom unazad 30 meseci, ni Ambroš Martin ne bi napravio više. Ono, doduše, verovatno ne bi igrao sa jednom postavom kao što je to činio Bregar, obrazloženja se ne bi svodila na sudije i nedostatak fizičke pripreme (kako i da bude drugačije ako igrate sa jednom bekovskom linijom svo vreme), gotovo uvek bez preuzimanja odgovornosti, ali bi verovatno neko drugi imao smislen odgovor na pitanja poput – Kako to da šest igračica stoji na 6 metara i gleda kako Poljakinje troše 22 sekunde poslednjeg napada bez ideje da se ode u presing, ukrade lopta i izbori remi (!?) ili šta se dogodi mentalno sa ekipom pa da posle tajm-auta sredinom drugog poluvremena kreće raspad? Gde je fokus kada nemački selektor zatraži tajm-aut, a posle toga Srpkinje pojure na njihovu polovinu i postave se u napad, na šta Uroš sklopi ruke u neverici, koji rukomet promovišemo, zašto se od četvrtog strelca mađarske lige Laništanin napravio samo solidni izvođač sedmeraca, a Janjušević trošila po 50 minuta svaku utakmicu, koliko smo kontri istrčali za ceo turnir (9!?), u proseku davali 23 goa (ako izuzmemo Čile 21), itd…

Sanja RADOSAVLJEVIĆ and Aleksandra STAMENIC, Serbia vs Chile, IHF 2023 Women’s World Championship – DENMARK, NORWAY, SWEDEN,, Herning, Denmark, 05.12.2023, Mandatory Credit © Sasa Pahic Szabo / kolektiff

ČETIRI TURNIRA – DVA IMENA

Za tri turnira plus Mediteranske igre, Bregar je uspešno promovisao dva nova imena u reprezentativke – Aleksandru Stamenić i Katarinu Bojičić.  Dve devojke koje kada igraju, ne oseća se razlika u odnosu na bilo koga drugog. To ne da je malo, već ispod svakog nivoa. Sva ostala nova imena kojima je Bregar davao šansu na kašičicu, uvodio ih, pa izvodio iz sastava, lutao, pravio, nisu postala reprezentativke u pravom smislu te reči u ove tri godine. Aleksandra Vukajlović i dalje ima beznačajnu ulogu sa 26 i po godina, kakvu je imala kada je kao klinka ušla kod Ljube Obradovića na EHF EURO 2018. Ako se ima poverenja, onda neka joj se pruži šansa da igra, a ne da je potrebno da neko kolabira (Jovana Jovović igrala u proseku neverovatnih 55 minuta) da bi joj se istrpele dve-tri greške!? I zašto Vukajlovićeva i bilo koja druga „Vukajlovićeva“ u tim godinama (22-27) nije nosilac igre? Peškire mogu da nose i devojčice od 18 godina.  Bilo bi simpatičnije, a i alibi bi bio pravi i realan. A to da nemate poverenja da date 5-6 minuta u rotaciji jednom od najboljih bekova domaće lige Teodori Veličković, kao da će davati autogolove, da dva puta zaredom MVP domaće lige Jovana Vasiljković sa 24 godine još uvek nije tu (btw, Kubina je očigledno dobar potez), da imate tri pivotmena preko 25 godina od kojih dve starije imaju potpuno epizodne uloge, da je Teodora Majkić bolesna, a da se ne dovede zamena sa šireg spiska tokom turnira kojoj bi tih par utakmica značilo neizmerno, to ne ide u prilog tezi da se brinemo za budućnost. To je opovrgava. Između „malo bih da ne budem poslednji, a malo bih i da podmlađujem“, na kraju ostane jedno veliko ništa. Za sve u životu potrebna je hrabrost. Pa kada će sve da dobiju šansu ako ne na takmičenju gde je pobeda nad Čileom proklamovana kao jedini cilj?

ŠTA JE PISAC HTEO DA KAŽE?

Uroš Bregar je u aprilu 2021. godine stigao na čelo srpskog državnog tima sa drugom idejom. Već u uvodnoj izjavi po postavljenju za selektora najavio je da hoće da napravi iskorak iz onoga što je godinama pravio radeći dobar posao sa limitiranim slovenačkim sastavom: „Verujem da posvećeni, u zajedničkom radu stručnog štaba i igračica, možemo da napravimo neki veliki rezultat“.

Od “velikih rezultata” ne bi ništa, a najgori mogući, po kojima će se pamtiti jedna era u srpskom rukometu, stigli su ubrzo. Od velikih najava do “pobedili smo Čile, treba nam strpljenja i vere”, nije prošlo dugo.

Da se razumemo. Nije Uroš Bregar došao u srpski rukomet da bi tražio talente po Kruševcu i Adi i čekao 10 godina da se nešto desi bez rezultatskog imperativa, jer to je mogao da radi i kod svoje kuće – u Sloveniji. Očigledno je imao pogrešnu percepciju u kakvom je stanju i šta je potrebno srpskom rukometu. Sigurno nije imao u glavi da će posle tri godine rada gubiti od svih evropskih selekcija redom (pa čak nas je i Island pobeđivao u kvalifikacijama) i pozivati se na neku budućnost, u koju verovatno ni sam ne veruje. Da je mislio da će ga zadesiti ovako težak proces, pobegao bi glavom bez obzira. Paradoksalno, to što je verovatno želeo sa Srbijom, uradio je njegov naslednik na klupi Slovenije – Dragan Adžić, izborivši olimpijske kvalifikacije. Protraćene godine na početak procesa podmlađivanja, koje je opet urađeno traljavo i bez ideje, glavni su teg oko vrata Slovenca. Ko će vratiti to vreme srpskom rukometu? Da se razumemo još nešto, pad je bio neminovan, pa makar na čelo Saveza došao Mark Zakerberg umesto Milene Delić, ali kako će taj pad izgledati i šta su preduslovi povratka, to je nešto u čemu je poenta. Gledajući sa strane i očigledno zaslepljen idejom i narativom da se rukomet “vraća na staze stare slave” koji je promovisan krajem 2020. godine promenom vrhuške RSS, Bregar se zaigrao i pogrešio.

Zašto podmlađivanje reprezentacije nije urađeno odmah kada je selektor postao svestan da u reprezentaciji neće biti Andree Lekić, Dragane Cvijić, da je povlačenje objavila Katarina Krpež Šlezak, a kraj karijere proglasila Slađana Pop Lazić? Vidimo gde su i Andrea (u ALESTO podcastu jasno stavila do znanja da se nije ona oprostila, već da je selektor oprostio od reprezentacije na konferenciji za medije), i Cvija, i Krpi, i kako igraju. Ko je to bio toliko ludo hrabar da proceni da reprezentacija može da ostvaruje vrhunske rezultate i bez ovakvih imena u sastavu?

Kada se konačno razbila ta zabluda debaklom na EHF EURO 2022 u Sloveniji (koji je možda i lošiji turnir od ovog s obzirom na sastav), krenulo se u taj proces “budućnosti” koja je nešto apstraktno što se može loviti narednih 10 godina, koja ništa ne znači i ne podrazumeva odgovornost. A to da smo jedina reprezentacija na svetu u bilo kom sportu kojoj se pet glavnih reprezentativki oprašta na šest meseci od odlučujućeg takmičenja u olimpijskom ciklusu!? Šta bi bilo kada bi bilo, ali sa ovakvim žrebom i da je odluka bila “OK, nećemo u podmlađivanje, idemo full do kraja”, Srbija bi uz Dansku bila glavni favorit za četvrtfinale i olimpijske kvalifikacije. Ovako niti smo pravili rezultat, niti smo podmlađivali.

Katarina BOJICIC, Serbia vs Germany, IHF 2023 Women’s World Championship – DENMARK, NORWAY, SWEDEN,, Herning, Denmark, 09.12.2023, Mandatory Credit © Sasa Pahic Szabo / kolektiff

KO JE MLAD?

Prosečna starost ovog sastava Srbije na SP 2023 bila je tačno 25 godina. Pre dve godine na SP 2021 bila je 25.7 godina. Slovenija je na 26.5 godina, Hrvatska je “stara” 26.17, a Crna Gora sa 24.89 čak i mlađa od Srbije. Znači Srbija ne zaostaje u ovom segment drastično za bilo kim. Nismo čuli od Bojane Popović da je spominjala faktor godina ove zime vodeći Crnogorke do četvrtfinala. Šta će se to epohalno desiti za godinu dana? Ko će to toliko eksplodirati i napredovati, a da sada nije? Radosavljević, Janjušević, Laništanin i Milojević su u zenitu svojih karijera i preko toga, Čolić i Risović u tridesetim, Jovana Kovačević takođe u već ozbiljnim godinama i pitanje je koliko će je zanimati taj dodatni napor kada se bude vratila rukometu. Budućnost ništa nije svetlija nego sadašnjost i ne treba se zavaravati, ali osnovno je pitanje, hoćemo li stvarno mladima dati šansu ili se baviti kozmetikom? Uz liderstvo i kvalitete Jovane Jovović, koja je pravi primer kada i kako neko treba da uđe i raste u reprezentaciji.

BUDUĆNOST OD BLATA PRAVLJENA

Pravićemo rukomet i reprezentativke, od čega? Od lige koja jedva ima 10 klubova, od šampionskog tima koju gubi 30 razlike u kvalifikacijama za Ligu Evrope, od toga da smo ostali bez 15% klubova u poslednje tri godine, da godinama nije sprovedena ni jedna marketinška kampanja niti bilo koja promotivna aktivnost koja bi zainteresovala bilo koga u zemlji gde ženska košarka ima “pokret Marine Maljković na 50 lokacija”, a odbojka se trenira na svakom ćošku. U zemlji gde smo u poslednjih pet godina odgledali 100 dokumentarnih filmova o košarci, fudbalu, tenisu, odbojci, a jedan o rukometu i to na inicijativu i u realizaciji Balkan-Handball.com, gde nas dave kao zmija žabu podcastima i projektima u kojima veličaju svoje sportove i dostignuća, gde boks i odbojka dižu svoje trenažne centre i obezbeđuju sebi budućnost na nekoliko decenija, gde juniorke gube od Italije usred Vrnjačke Banje u kvalifikacijama za SP, gde Savez ne može da realizuje projekat Lige mlađih kategorija u godinama kada država kapom i šakom daje u sport. Znači ne da će biti bolje, nego može biti samo lošije ako se svi ovi procesi nastave, to svi vide. Medalja na SP 2013 nije došla samo kao izraz pune Arene, Saveza koji je dobio tri velika takmičenja u nizu, već zato što je generacija Cvije i Lavko bila srebrna u kadetskoj na svetu, a Andrea, Sanja Damnjanović, Krpež puštene da greše sa 19 godina i igraju prvu postavu. Neko je imao petlju da to uradi. Neka Sandra Kolaković, Časlav Dinčić, Duško Milić…

Uroš BREGAR (coach), Serbia vs Poland, IHF 2023 Women’s World Championship – DENMARK, NORWAY, SWEDEN,, Herning, Denmark, 07.12.2023, Mandatory Credit © Sasa Pahic Szabo / kolektiff

MORALNA ODGOVORNOST

Uroš Bregar je potrošio dragoceno vreme. Pogrešno je razumeo svoju misiju u srpskom rukometu i sada mu se to obilo o glavu. Kada je Nenad Peruničić završio 19. na SP 2019, a zatim eliminisan posle prvog kruga na EHF EURO 2020, Savez je stao uz njega, kao i sada uz Bregara. I pored podrške, Peruničić je otišao, ali i ostavio fundamente nečega što se nije baziralo možda na epohalnom trenerskom kvalitetu, već pre svega na hrabrosti. Prosto, presekao je, izbacio je nova lica u prvi plan i dao im šansu. I onda je Đerona zaigrao sa Kukićem koji igra svoje treće veliko takmičenje, a ne drhti u sobi jer će ga prvi put gledati dva miliona ljudi. To da se ne propusti da se reprezentativac promoviše u pravom trenutku, to je bit svega. I osnovni interes Saveza. Savez to mora da potencira i natukne svakom selektoru. Ili ako hoćete iz drugog ugla citiraću Duška Savanović „hrabrost je pitanje stila u momentima kada ste potpuno nemoćni“.

Nedostatak hrabrosti ili nemanje vizije. Svima nam je isto.

Šta bi, da sutra ode, ostalo iza Bregara?

Ovog decembra ni jedna devojčica nije počela da trenira rukomet.

Veća istina od ove nije potrebna nikome u srpskom rukometu.

PHOTO: IHF/Kolektiff