Balkan-Handball.com

KOLUMNA: Uroš Walker, budilnik i Hrvati

Burna noć je iza nas prošarana „šetanjem“ Uroša Zormana i pobedničkim trkom Željka Babića. I jedan i drugi imaju svoju podlogu, iako je, paradoksalno, bilo uživanje gledati onoga ko je „šetao“ terenom od mučenja trkača sa stisnutim pesnicama.

Ako neke u to nije uverilo ostavljanje Španaca pored TV-a u kvalifikacijama, da je „kliknulo“ između Veselina Vujovića i SLO momaka, potvrđeno je u meču sa Brazilom. Ekipa igra rukomet, ekipa pegla u odbrani. Ekipa zna šta radi sa Vujovićem, a i kako ne bi, jer ima najmanje dva genijalca – Zormana i Bombača u napadu. Ma, puna je momaka koji znaju da igraju rukomet, Bezjaka, „malog Vugrineca“ Doleneca, Janca…

Ostaje pitanje, gde su joj krajnje kvalitativne granice (?), kao i šta će i sreća reći na startu nokaut-faze, jer samo su jedni izgledaju nepobedivi, da ih ne spominjem.  Ono što je bitno – psihološka barijera je probijena, igra se u Riju, Olimpijske Igre su, sahrana je ostala u Poljskoj.

Vujović će sada morati da stišava euforiju, jer dobro zna da ništa nije urađeno, i igra između dve vatre, poznajući mentalitet, koji ume da isključi čitavu ekipu – na dugme. Ni preterano dizati, ni spustiti krila. Tu negde, niski let, jer idu Nemci, Šveđani, pa ranjeni orlovi, Poljaci, Dušebajev koji iskače iz kože, ne zna šta će sa svojom, dosadnom i vazda ružnom za gledanje, ekipom.

A ako se napravi veliki rezultat, onda rekorderu po broju nastupa u državnom dresu i kapitenu Urošu Walker Zormanu jedan paket da se spremi sa specijalnom etiketom – njegovom siluetom u ulozi „šetača“. Lakoća sa kojom je probijao Brazilce, nagonila je na ppitanje „Da li ga puštaju?“, s obzirom na to kako su dva dana ranije bacali Jureckog do polovine terena. Majstor je onaj koga gledate i pomislite da sve možete isto što i on. Barem, mi, klinci odrasli u eri Majkla Džordana najbolje znamo koliko smo puta skakali unazad i šutirali…

Tako je i Zorman plesao, hodao, radio sve ono što ne rade i nikada neće moći one nabildovane „ubice“ sa odvratnim štitnicima za zube u bojama karijesa.

A ONDA OKO POLA NOĆI…

Hrvatsko mučenje. Argentina je namučila Dansku do jedne tačke kada je Gudmundur rekao „OK, ovako ćemo“. Toga kod Kauboja nije bilo. Željko Babić u 120 minuta duela u Riju još uvek nije ni jednom svojom odlukom napravio razliku na terenu. Ukratko, u hrvatskoj igri se ništa ne vidi. Umorni igrači, bez energije, nervoza koja se oseća u gestovima i komunikaciji na terenu. Panika. Da li će se sve svesti pod tempiranje forme, tek, ovo na startu nije Hrvatska kakva bi trebala da bude. Gaučosi su, neiskusno ili preambiciozno, poklonili pobedu, a mogli su bod da zadrže za sebe. U skladu sa temperamentom…

Daleko smo od zaključaka. Duvnjak i društvo mogu da izgube od Danaca i Francuza, a da pobede Tunis i dođu do četvrtfinala, gde im treba jedna utakmica da sva ova muka bude zaboravljena. Kao i u Krakovu, uostalom.Ali, to mu dođe kao kockanje i molitva. Ako se to tako stvarno tim redosledom desi, onda će one Babićeve reči od pre šest meseci o dve stvari koje su mu se ukazale u Međugorju („jedna je evropska bronza, a druga je ostala tajna“) biti proviđenje.

U svakom slučaju, lepše bi bilo da vidimo Hrvatsku koja igra rukomet jer ima s kim da ga igra, a ne da joj odbrani čas drže Fernandez i najmlađi Simonet, anonimusi u svetu rukometa.

Probudite se.

Ostavi komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *