ANALIZA SP 2021: Bregar položio sa peticom, Srbija iznad očekivanja!

PIŠE: ŽIKA BOGDANOVIĆ

Za ozbiljan rukomet nikada nije kasno, a ljubitelji našeg sporta su ga konačno dočekali posle izuzetno dosadne preliminarne faze takmičenja i negledljivih mečeva sa egzotičnim rukometnim nacijama od Portorika do Uzbekistana. Pokušaj Međunarodne rukometne Federacije da nam proda rog za sveću sa 32 nacionalna tima na Svetskom prvenstvu za žene doveo je do debakla. Koliko god novih tržišta rukomet dobio kome je bilo interesantno da gleda utakmice sa 30,40 golova razlike? Ni pobednicima, ni gubitnicima. Tako su odbegle Kamerunke, Iranke sa maramama i teškim ženskim pričama emancipacije u zatvorenom društvu, odnosno, Kineskinje sa odustajanjem od prvenstva zbog korone, bile najzanimljivije rukometne storije u prve dve nedelje takmičenja.

I kod muškaraca je broj od 32 sporan i jedva da može da dobije prelaznu ocenu, a kod žena to apsolutno nema nikakvog smisla. Solucija nekakvog B prvenstva na kome bi igrao drugi evropski ešalon i egzotika u vidu svih onih koji su od 25. do 32. mesta, jedina je realna i nadam se da će je Mustafa i njegovi shvatiti.

UTISAK BOLJI OD PLASMANA

U takvoj podeli karata Srbija je na ovom prvenstvu izvukla one loše, s obzirom da je igrala 5 od 6 utakmica sa evropskim selekcijama, između ostalih, tri učesnika Olimpijskih Igara u Tokiju – dvoje finalista. Posle šestog mesta na prošlom SP 2019 u Japanu očekivao se rezultatski pad s obzirom na podmlađivanje tima koje je bilo neminovno da se desi i koje je deo prirodnog ciklusa. Dvanaesto mesto je drugi najlošiji rezultat reprezentacije od kako igra pod imenom Srbija. Lošije su Srpkinje bile samo na SP 2015 u Danskoj kada su zauzele 15. mesto. Istini za volju, kroz vreme bili su to i sastavi od kojih je javnost očekivala mnogo više.

I kao na prethodnom SP u Japanu, čini se da je igra bila ispred rezultata. Tada je malo falilo do polufinala, koje je ostalo u par sumnjivih sudijskih odluka u duelu sa Norveškom. Pre četiri godine u Nemačkoj, osvajanje grupe u konkurenciji Holandije, Nemačke i Koreje, prosuto je u jednom katastrofalnom meču nokaut faze protiv Crne Gore u Magdeburgu koje je rezultiralo osvajanjem devetog mesta.

Tako i sada, porazi od Rusije i Francuske imali su drugačija lica. Ispostavilo se da je pobeda nad „Trikolorkama“ bila dovoljna za plasman u četvrtfinale, ali za to nije bilo dovoljno snage, kvaliteta, ni iskustva. U ta dva-tri gola stane puno toga. Kontinuitet, sistem, selekcija, ulaganje, i sve to je na strani moćne rukometne nacije kao što je Francuska. Zato se i porazom mali, kakva je Srbija, mogu dičiti, a tek kada se pobedi, kao što su to seniori uradili u januaru…

JAČI OD PROGNOZA

Ljubitelji kladionice nisu imali jači zicer od ulaganja na Rusiju i Francusku u četvrtfinalu. Velikih iznenađenja na ovom Prvenstvu nema. Možda malih razočaranja poput Holandije, Mađarske ili Hrvatske, koju je snašlo sve ono što nije na prošlom EURO 2020 kada je došla do bronze. Malo korone, malo sudara sa realnošću, dovoljno da se padne na 18. mesto.

U svemu tome Srbija je realno bila u balkanskom trianglu sa Slovenijom i Crnom Gorom i iz njega izašla kao prva. Pokazale su izabranice Uroša Bregara najveću konstantnost i najmanje padova u igri za razliku od Slovenije koja je remi sa Rusijom začinila porazom od Poljske ili Crnu Goru, koja je i uprkos izjavama Bojane Popović o „vremenu koje je potrebno“ izgledala daleko od onoga što se moglo očekivati. Zli jezici kažu da je Popovićka tu da zatvori krug čijeg je ispisivanja bila predvodnica podizanjem CG reprezentacije na najviši nivo s početka prošle decenije.

ISLANDSKA NOĆ KAO ALARM

Poraz od Islanda u oktobru pomogao je da se preseče. Do tada su planovi sa srpskom selekcijom očigledno bili drugačiji. Sama ideja da će pet Srpkinja igrati pod vođstvom Bregara u Ljubljani nametala je zaključak da će sastav reprezentacije drugačije izgledati. Kada se to nije desilo, pa kada se sa starijim devojkama lupilo o tlo u meču protiv autsajdera u kvalifikacijama za EURO 2022, krenulo se u pravo rezanje u skladu sa onim što se moglo napraviti.

Tri pozicije su doživele pravu tranziciju. Tri debitantkinje od šest ukupno (Ana Kojić igrala SP 2019) na krilima uz poziciju pivotmena gde je prvu rolu dobila povratnica u sastav Marija Petrović (igrala poslednji put na EURO 2016).

Srbija je defanzivno izgledala iznenađujuće dobro. Upario je iskusan golmanski par Risović – Graovac u najboljim godinama i tu nije imalo šta da se stavi na kocku poznajući kvalitet obe. Graovac je i ranije svaku svoju šansu koristila i bila „verni treći“, iako je često bilo razloga da je vidimo sa više minuta. Istrpeo je Bregar svu lucidnost Kristine Liščević koja daje i uzima, probudio Jovanu Stoiljković stavljanjem kapitenske trake oko ruke, koja često godinama unazad nije preuzimala odgovornost i iskazivala sirov kvalitet za koji svi znamo da poseduje. Karakter i hrabrost, po skromnom mišljenju, prvog „game changer-a“ u srpskoj reprezentaciji Tamare Radojević, Bregar je stavio na viši nivo od vremena Ljube Obradovića, koji je to prepoznao odavno.

Najviše minuta na terenu provela je Anđela Janjušević, koja je to opterećenje „muški“ iznela u situaciji manjeg korišćenja Marije Agbabe na desnom beku, iako se u toj roli nikada nije nalazila. Ostali bekovi dobili su svoje epizode poput Jovović, Vukajlović i Mitrović. Jovana Jovović je odigrala svoje treće prvenstvo u nizu i ovoga puta za 29 minuta postigla 6 golova, što je procentualno gledano najbolji učinak od svih igračica. Posle dobre role protiv Rusije, Aleksandru Vukajlović, posle teške povrede i oporavka, čeka dug put povratka u formu s kojom je debitovala na velikoj sceni na EURO 2018 u Francuskoj.   

Već godinama rukometna javnost apostrofira Jovanu Kovačević kao novog lidera reprezentacije. Strašan šuter, debitovala je kod Dragice Đurić na EURO 2016, a kod Ljube Obradovića bila epizodista na EURO 2018. Ovo joj je bilo treće veliko takmičenje, ali prvo sa ulogom nosioca. I kako to obično biva kada se mnogo očekuje, zadesila ju je povreda lakta u trećem meču. Na istoj poziciji bila je odlična iskusnija imenjakinja, ali bez obzira, u rotaciji je mnogo falio još jedan bek šuter.

Najveći znak pitanja bio je vezan za poziciju pivotmena, s obzirom da nema te reprezentacije sveta koja ne bi ostala oslabljena kada bi izgubila Draganu Cvijić i Slađu Pop Lazić u jednom danu. Ispostavilo se da su to sasvim korektno kompenzirale Marija Petrović i Jelena Agbaba.

Team Serbia players during the handball match Montenegro vs Serbia, 25th IHF Womens World Championship, Spain, 09.12.2021, Mandatory Credit © Jozo Cabraja / kolektiff

NAŠAO IM ŽICU

Prateći žensku reprezentaciju unazad dve decenije, lako je bilo prepoznati da selektor ima komunikaciju sa igračicama, da postoji određeni izgrađeni odnos, da se ono što se dogovori i vidi na terenu. Oslobođene pritiska i velikih očekivanja, Srpkinje su igrale lako i poletno, sa onom uzrečicom od koje se povraća medijskim radnicima „od utakmice do utakmice“, ali tako je bilo. Nešto slično EURO 2016 u Švedskoj, kada su od autsajdera postale ozbiljan tim u par dana. Kome ne prija kada nema omču oko vrata? „Planeta Tokio“ bila je nešto oko čega smo se svi vrteli u srpskom rukometu unazad dve-tri godine. Čekali i čekali vrhunac. Kada se bolno prizemljilo i priča završila u Đeru prošlog marta, okrenuo se i novi list sa devizom „šta god uradili, dobro je“. U takvoj atmosferi izrodilo se zajedništvo. Neki novi početak, to je sigurno. Gde je i kada kraj, granica, to se može prepoznati, ali ne i istinski pogoditi.

VREME NEMAMO

Da li vreme radi za reprezentaciju Srbije? Ne. Da li je Uroš Bregar jedini podmlađivao na ovom SP? Ne. Podmlađivali su i drugi. Početak je olimpijskog ciklusa. Svi se traže i planiraju na duže. Jedna Austrija je došla u Španiju sa osam igračica rođenih u ovom milenijumu. Da li je reprezentacija Srbije dovoljno mlada i perspektivna da će u skorije vreme biti kandidat za medalju? Ako ćemo navijački, onda papir trpi svašta. Ako ćemo realno, znamo da tek par reprezentativki igra u ozbiljnim klubovima, a da većina nije ni u godinama, ni u poziciji da napravi takav iskorak. Trenutno jedina koja bi sutra mogla da napravi veliki iskorak i zaigra u nekom TOP klubu je Jovana Kovačević, ali je ipak izabrala lukrativno bolju opciju u Rumuniji. Mnoge igračice su u zenitu. Ovo je podmlađivanje od onoga što se ima, nažalost, kao posledica iznurivanja prethodne generacije do poznih godina. Mnoge igračice su imale prazan hod što se tiče reprezentacije, bile pa nisu bile tu. Potrebno je mnogo vremena da se godine i reprezentativno iskustvo usaglase, da nam se ne dešava da prve minute na velikim takmičenjima beleže devojke sa 26, 28 godina…

Sve to u saglasju sa uslovima u kojima nastaju igračice u domaćim klubovima. Nagoveštena i obećana pomoć od strane RSS za dva ženska kluba koja bi podigla nivo rada, profesionalizma i okupila gro kvalitetnih domaćih igračica, izostala je u 2021. godini. Uz takve standarde, sve bi izgledalo mnogo drugačije.

U takvoj konstalaciji stvari, 12. mesto je uspeh i možemo biti zadovoljni. I svako naredno takmičenje (na narednom EURO 2022, 12. mesto bi značilo plasman u glavnu fazu)  sa takvim plasmanom uz igru i utisak koji su devojke ostavile, mogao bi da nas zadovolji. Dolazak među nacije koje se bore za medalju je proces. Ima i pametnijih, i bogatijih država u tom smislu. Neki nikada ne stignu. Povratak u A diviziju generacije 2004 je jedan od pozitivnih znakova, ali put je dalek.

Čestitke Bregaru i njegovom stručnom štabu na ovom decembru.

Ono što je drugi par rukava jeste kako ćemo uvlačiti decu u rukomet ako budemo daleko od medalja? Rezultat je najbolja reklama, a živimo u zemlji gde su odbojkašice i košarkašice najbolje u Evropi. Ako u godini kada je država (predsednik) opredelila 1.000.000 evra samo za razvoj rukometa mimo budžeta, RSS na marketing i promo aktivnosti potroši NULU, onda se i nemamo čemu nadati. Ako nam klubove, jedan po jedan, izbacuju iz malobrojnih sala po Beogradu, a mi nemamo način da im pomognemo, čemu da se nadamo? Prethodna garnitura RSS je alibi tražila u disfunkcionalnoj rukometnoj Srbiji na granici kvoruma, konstantnim svađama, izostanku podrške države i nedostatku novca, a šta je sada problem?

Za to vreme sve devojčice su na odbojci. Visoke, niske, tanke i debele. Marina Maljković je osmislila „pokret za žensku košarku“ gde je sve besplatno i radi se selekcija najboljih, fudbal se probudio, zatvara se Slavija, snimaju spotovi i gura kroz medije „fudbal je za devojčice“, a šta mi radimo? Ništa. Nova garnitura uživa u vlasti, podseća na dane stare slave, a svi zajedno čekamo razočarane „otpatke“ iz drugih sportova i molimo svoju decu ili decu prijatelja da probaju, pa možda im se i svidi.

Valjda je i to neki plan…

Ali čemu se onda nadamo?

Mandatory Credit © Jozo Cabraja / kolektiff