Da li ste nekada zamišljali kako će izgledati dan kada rukometna reprezentacija bude igrala za titulu prvaka sveta? Teško pitanje, a? Ne znam kako je izgledalo jutro 15. decembra 1973. godine. Nisam bio rođen, kao ni jedna od devojaka koje će od 17 časova ovog 22. decembra 2013. godine kupovati kartu za besmrtnost. To ovo jutro pretvara u film o jednom vremenu. O našoj generaciji, koja je ovo doživela i proživela. Zato i ne čude suze koje se svako malo ovih par dana pojave u nečijim očima, muškim, ženskim, nije važno. Svi znamo šta smo prošli, i šta smo prošli zajedno, noseći na leđima krst jednog sporta koga su mnogi bili već prežalili.
Nedelja, 22. decembar bi mogao da počne sa dizanjem zastave i onom „Danas, kada postaje svetski šampion…“.Pionirki u našim redovima gotovo i da nema više. One koje predaju dužnost, Erika i Ceca, polagaće zakletvu kao prve. One su, ustalom, uz još većinu ovih heroina iz 2013-te prošle put od gubitnica i „turistkinja“ do idola i zvezda, od podruma do blistave pozornice, od žiga zvanog „0-9“ do aparata sa konfetama koji će zatrpavati najbolje u nedelju popodne u Areni. Život kao režiser na režiserima, priredio im je da im poslednja utakmica bude i najvažnija u karijeri. Oproštaj sa medaljom, daće Bog, zlatnom. Ni jedan Holivud to ne može da snimi…
Na koju nogu ustati, koju pesmu pustiti, kako vreme potrošiti? Šta još možemo da uradimo? Da li uopšte mi ustajemo iz kreveta ovih dana ili i dalje sanjamo? Ko je ovo sanjao? Neka se javi. Ako jeste, neka kaže rezultat, koliko smo ih pobedili, ko je dao poslednji gol? Nemoj više da nas muči.
………………………
„Listiiić, ko će da mi uplati listić? – sećate li se kako je vidovita, a poluslepa Rahela Ferari vikala na svoje ukućane da joj uplate parče sreće – loto kombinacije?
„Listić, evo ti listić, … te listić“ – govorio joj je prgavi i vazda nesrećni Dimitrije Pantić. Taj Dimitrije, običan čovek, koji živi u svima nama, nije verovao. On se budi tek kada realnost pretekne najluđe snove. Rukomet je za današnjeg Dimitrija Pantića bio simbol prošlosti, sport zarobljen u zlatnim osamdesetim, nešto što je nekada bilo bolje, promašena loto kombinacija, tuča bez granica prošarana skandalima, državni dres s kojim su razni likovi brisali patos bežeći po raznim zemljama koje su mogle da im pretplate ljubav prema zemlji gde su progledali…
Taj prosečni čovek je bio neko ko bi muško dete gurao u sportove gde bi mogao da naplati svoje roditeljstvo, a žensko sklanjao od 40×20 kao od kuge – mesta gde se tuku, u stvari, neke muškarače sa viškom besa u sebi…
Mili Bože, čuda velikoga – taj naš izgubljeni „mlađi referent“ postao je rukometni fanatik decembra 2013. godine. Ako ga je muška „fantazija“ zaintrigala pre dve godine, „žene“ su ga dotukle.
Rukomet je probudio Dimitrija Pantića. Nevernika je preokrenuo u čoveka sa iskrom u očima. Dežurnog negativca u nekoga ko ne skida osmeh sa lica. Sveznajućeg ljubitelja sporta iz fotelje u nekoga ko se znoji i dere grlo u „golubarniku“. Sve zbog njih…
Taj novi Dimitrije Pantić jurio je kroz Beograd u subotu ujutro, od knjižare do menjačnice i blagajne, svuda gde je moglo da se nađe parče kartona sa hologramom za mesto pod krovom „Kombank Arene“. Tamo će se pisati istorija. On to dobro zna. Istorija našeg voljenog rukometa, ali i almanah sporta ove zemlje. Sport je, u stvari, slaba reč. Tih 60 minuta će biti mnogo više od toga, a šta tačno, to ni najrečitiji ljudi nemaju na jeziku…
16 devojaka je promenilo Srbiju u ovih deset dana. Šesnaest žena je u patrijarhalnom društvu pokazalo kakva snaga leži u šatro slabijem polu. Energija koju su stvorile nema veze ni sa čim do sada viđenim. Svakom živom stvoru imponuje takva iskonska borba, to grebanje do kostiju, taj poriv da se preživi još 60 minuta na licu zemlje. Gladijatorstvo je nešto što je odavno izgubilo težinu u vrhunskom sportu. One su ga izmislile – ponovo.
A one su – one iste. One su „feniks iz pepela“ danas, a do juče ona bezimena grupa devojaka, neinteresantna bilo kome van skučenog rukometnog sveta. Pune beogradske hale su bile samo misaona imenica. Od Beograda su mogle da dobiju samo ručak u hotelu „Srbija“. Išle su svuda gde su hteli da ih prime, daleko od svetala velikog grada. Oni što im sada pevaju, nekada nisu mogli ni da ih opsuju, jer nisu znali ni da postoje.
Zato nemaju obavezu ni prema kome – samo prema sebi. Plešite do snova još 60 minuta.
Nama ostaje da kao mantru ponavljamo one Raheline brojeve s početka. Ako su nam nekada delovali kao nešto što se graniči sa ludilom, danas su dobitna kombinacija… verujmo u to.
8,16,23,27,32,35,37…
4 komentari
3,7,9,11,15,28,72 :D
Dugo nisam citao bolji komentar, za po kojusuzicu u oku, svaka cast, ako budu ovo procitale ne treba im veci motiv, a devojkama koje sam i sam trenirao jos kao juniorke zelim finale za novu pricu, Z L A T O
Bio sam u nedelju, 22. decembrfa među 22.000 srećnika koji su uspeli da obezbede najvredniji papir u Srbiji u tom trenutku, ulaznicu za finale. Sada, dan posle, ne znam da li da budem presrećan što se moj omiljeni sport, rukomet, vratio na velika vrata tamo gde mu i jeste mesto, u sam svetski vrh, ili da pomalo tugujem zbog toga što smo osvojili „samo“ srebro. Veliki i blistravi dani našeg najuspešnijeg kolektivnog sporta, rukometa traju, i trajaće još dugo, dugo. Svaka čast devojkama na borbi i izgaranju na terenu. Zato, glave gore, vreme velikih uspeha tek dolazi, i ko zna, možda već u Riu 2016. godine ponovite rezultat koji je reprezentacija SFRJ ostvarila u Los Anđelesu 1984. I na kraju, moram da kažem da ste svim ljubiteljima sporta u Srbiji ulepšale ove hladne decembarske dane, i zagrejale nam srca i duše. Još jednom, hvala za sve
Srbija u ženskom kao i u muškom rukometu jaka samo na domaćem terenu,na sledećem ih prvenstvu neće biti nigdje.Teško da se to može nazvati povratak rukometa u Srbiju.