Balkan-Handball.com

KOLUMNA: 48 sati Željka Babića

Ne pratim baš pomno šta mediji pišu tokom Olimpijskog turnira, ali sam siguran da je posle samo 48 sati ploča, što se tiče hrvatskih rukometaša, promenjena.  Tek toliko da potvrde i osnovnu ulogu medija u ovoj deceniji da crno ocrne što više, a belo učine još beljim, ali i pobiju onu Željka Babića da mu mogu srušiti ono što on napravi.

Pravoj ekipi niko ništa ne može. Ni kada je Lino Červar mahao bananom u Beču u predinfarktnom stanju, ni kada je Slavko Goluža prolazio kao bos po trnju sa svojim bronzama, ništa nije bilo drugačije. Na ovim prostorima, i mnogim drugim prostorima, neuspeh se ne prašta, a uspeh brzo zaboravlja. To je sport, to je industrija. To može da boli tanane sportske duše, ali to je i motivacija. Zato, kada imate u ustima medije, to je odraz nemoći ili nadmoći. Zavisi, da li ste pobednik ili gubitnik. Ni jedno, ni drugo, nije dobro.

Mediji mogu biti elementarna nepogoda, ali su nužni, kao lopta, lepak i semafor. Kada bi TV emiteri počupali kablove iz svih dvorana u Riju, Olimpijske Igre bi se završile istog momenta, a sportisti bi čamcima išli nazad u Evropi preko mora i planina.

„Gubitnici“, Duvnjak i ekipa postali su prvi favoriti za zlato, od petka do ponedeljka. Za dva dana. Šta ćemo sada? Koliko puta je viđeno isto? I zar je moguće da to nekoga tangira ili izbacuje iz ležišta po ko zna koji put?

Ne znam gde je pozicija BH-a u tom galimatijusu, ima li veze sa neprospavanim noćima provedenim pored tastature, Babićevom metafizikom, okajanjem grehova ili hodanjem po vodi, tek pisac ovih redova je meč sa Francuzima dočekao sa gipsom na ruci posle manjeg saobraćajnog ekscesa. Opomena ili šta drugo već, tek jednoruki kolumnista, pisao hvalospeve ili kritike, što su dve strane iste medalje, pisaće manje u svakom slučaju do kraja olimpijskog turnira.

OK, pošto je ruka već utrnula, da skratimo. Hrvatska je pokazala da je gotovo jedini takmac Francuzima za vrh, uz Nemce (dozvolite mi skromno mišljenje o Daguru Sigurdsonu kao trenerskom monstrumu). Slišković se raspucao, krila su dobila boju, golmani se opustili, Kozina igra kao da ima 200 nastupa,  Kopljar uživa u riziku 7 na 6. Može nesmetano da korača ka golu kada ima dva pivotmena u liniji.

Dansku je smrknuti Islanđanin Gudmundur uprosečio do te mere da suze idu za onim što mu je Ulrik Vilbek ostavio. Nadam se da Slovenija nije rekla svoje.  Strah od jednog lošeg dana u četvrtfinalu je opravdan, kao i kod svih ostalih. Šveđani su razočarali, ali realno bez velikih imena i rutinera osim Kima Andersona, u bekovskoj liniji. Katar se bori sa tankom klupom i olimpijskim neiskustvom, Argentina igra najlepši rukomet na planeti, Brazil tuče i igra bez velike ideje, Poljaci dosadni i matori, Egipćani fanatični, Tunišani promenljivo oblačni…

Čuvajte ruke i naspavajte se dobro. Čekaju nas besane noći…

Ostavi komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *