KOLUMNA: „Hajde da se igramo medija?“

PORNO GLUMICE SAVETUJU KAKO DA SE PRIPREMITE ZA ANALNI SEKS. UOPŠTE NIJE JEDNOSTAVNO KAO ŠTO NEKI MISLE...

Šta mislite, šta je ovo? Ako ste redovni korisnik Fejsbuka, što je na Balkanu prava retkost da niste, i uz to još zaljubljenik u rukomet, imate pravo samo jednom da pogađate! Da, to nam poručuje srpski “ministar odbrane”, makedonska rakometna legenda, jedan od najboljih golmana današnjice i jedan od najpopularnijih rukometaša sa ovih prostora – Darko Stanić?

Ili, barem neko ko se predstavlja u njegovo ime. I zaista, zvanična strana Darka Stanića na Fejsbuku, na kojoj smo nekada mogli da gledamo i njegove fotografije i izjave, apsolutno je najpopularnija FB stranica jednog rukometaša sa ovih prostora i verovatno u TOP 20 u svetu rukometa sa – na današnji dan – 90.281 fanova!

LUKAS SE PROBUDIO U POLA NOĆI I DOŽIVEO ŠOK

Jasno je da “zvanična” strana odavno nije zvanična, i da Darko Stanić dugo nema veze sa tim, barem dok nema ni jednog rukometnog linka ili slike, a to traje mesecima, ali ipak okuplja sve one koji vole i prate najpopularnijeg rukometaša sa ovih prostora. Na njoj, osim slike u hederu, na kojoj je Stanke sa stisnutom rukom, sve ostalo miriše na jeftinu pornografiju i promociju sajtova sa tračarskim sadržajem.

„Ljubili su se, popili nekoliko piva i to je poslednje čega se.. “OŽENJENI GLUMAC OSTAO BEZ TESTISA…

I sada zamislite neku dvanaestogodišnju devojčicu iz Inđiju, malu rukometašicu koja surfujući po Fejsbuku naiđe na stranicu svog omiljenog rukometaša – idola, uđe, lajkuje, i onda vidi ovakve naslove?

Da li je to Darkov problem? Jeste. Ovakve stvari mogu se sprečiti potvrdom identiteta i kontaktiranjem Fejsbuka. Da li je to naš rukometni problem – problem naše rukometne komune ako ta mala Inđijka ili neki klinac iz “Titovog Velesa, Vrbasa ili Velenja” za najpopularniji rukometni sadržaj na socijalnoj mreži koja je praktično život, ima hard-core sadržaj umesto nečega što će ih naterati da više treniraju i budu bolji svakog narednog dana?

Ne želim da zamišljam ni te mlade rukometaše, ni rukometašice, ni njihove roditelje. I sam se osećam loše.

Bilo je ovakvih slučajeva i ranije, poput grupe RUKOMETNA REPREZENTACIJA SRBIJE koja je izbacivala sve moguće bljuvotine od Silvane do Nirvane (izvini Silvana, izvini Kurt – počivajte u miru), ali na sreću, više je nema.

Svako treba da vodi računa o onome što ostavlja iza sebe, kako na terenu, tako i van njega. Nažalost, pisali ili ne, a mnogo sam tastature potrošio na sabrana dela te tematike, velika većina rukometaša i rukometašica se stidi ili ih naprosto nije briga da rade na sebi u medijskom smislu. Valjda su dva stana na rentanje, lokal i otvoren kafić posle karijere jedini smisao bavljenja sportom, a ono sutra, koje mnogo brzo dođe, praktično šest meseci pošto se okače patike o klin, uvek ostaje u magli.

A tada se pitaju uglavnom isto “Šta smo uradili da sutra možemo da budemo treneri u svom rodnom gradu, direktori u svom matičnom klubu?” Da nas ne sačekaju dve lopte, osmoro klinaca i kucaća mašina na kojoj smo dobili ispisnicu pre 20 godina? Koliko je dece krenulo našim stopama, koliko smo treninga lokalnih klinaca posetili, koliko smo škola rukometa napravili u našim rodnim mestima, koliko turnira promovisali, koliko lopti doneli, koliko predsednika opština i sponzora posetili da pokušamo iskoristimo ime i uticaj, koliko kampova pomogli ili sami organizovali? Koliko vremena oduzima ako napravimo FB stranicu na kojoj će neki novi klinci moći da vide fotku sa treninga, video iz svlačionice, neki komentar, neku poruku?

Svaka čast onima koji su to shvatili! Ima ih, Andrea, Kire, Roga, Ratko, Ivano & Pero, Zorman, još ima njih koji leto troše na rukometnu i svoju budućnost, neka praštaju oni koje sam ispustio, uz dodatak da tu ima i veliki broj trenera, koji su toga više svesni, ali sa daleko manjim medijskim i realnim uticajem na decu – kojoj su idoli i primeri kao voda žednom u pustinji…

Kao rukometni čo’ek uvek se nađem iznerviranim kada je svaki “tvit” rezervnog krilnog centra KK Mega Leksa sto puta važniji medijima i eksploatisaniji od bilo čega rukometnog. Zašto nas zovu “seljačkim sportom”? Imaju li pravo?

No, da se ne ponavljam, vratimo se na Fejsbuk, koji je negde najbolji indikator svega. Priča o Stanketom profilu je nešto što bi se već nedeljama vrzma po glavi, pa je nenamerno zauzela mesto većem presedanu – objavi ŽRK Vardar na zvaničnoj Fejsbuk stranici kluba da je Kristina Kristiansen nova stanovnica Skoplja, a onda demantiju predsednice Gordane Naceve na konferenciji za medije na kojoj je rekla da “nikakvog kontakta nije bilo”.

Oni 12.000 fanova ženskog Vardara na Fejsbuku, znači, ostalo je prevareno? Zašto je prevarena kompletna sportska i rukometna javnost Evrope? Zašto su prevareni mediji kojima je posao da prate FB stranice svih rukometnih klubova, pa i Vardara? Ima ona narodna o “babicama i kilavoj deci”. U skopskom ženskom gigantu izgleda još uvek mnogo šta funkcioniše po tom principu. Bez obzira na novac koji se troši, on na kraju ne pobeđuje, već sistem.  U Podgorici, osećam, već klimaju glavom posle prethodne rečenice.

Zamislite da Kil danas objavi da se samo šalio o potpisu ugovora sa najperspektivnijim igračem Evrope Nikolom Bilikom ili da moja malenkost svakog dana objavljuje prvoaprilske šale o Igor Karačiću kao reprezentativcu Makedonije? Zašto postoji FB stranica kluba? Da li je ona bitna? Znate li koliko ljudi preko Fejsbuk stranice Balkan-Handbal.com ulazi na sajt? Ravno 40%.

To profesionalnom klubu ne sme da se desi. Nikada.

A ono što bi svima nama trebalo da se desi – to je da se menjamo, malo, po malo. Da radimo za rukomet, jer sve ono što što uradimo danas, sutra će nas sačekati.