Ono da odelo ne čini čoveka je laž, ali čovek voli ponekad da laže samog sebe ili druge. Obučen u ORANJE boje Svetskog prvenstva kao deo zvaničnog media tima, Adidas majicu i trenerku, jedva sam preživeo prvi dan u Lusailu. Sva bratija novinarska od Balkana pa do one četvorice sa Kukovih ostrva (da, dobro ste čuli odakle su – dva dana smo zbijali šale na račun nepostojećeg kukovskog rukometa) sjatila se na otvaranje, da vidi haletinu, koja se pretvorila u vasionski brod, a zatim u polupraznu dvoranu gde su samo Španci navijali za Katar, ali o tome malo kasnije. Lusail nije Doha, već grad za sebe, a na ulasku u kompleks lepo stoji tabla – Doha 27 km. Dakle, kome nije stiska, a neće biti mnogim „turistima“ novinarima u Dohi, Lusail neće biti omiljena destinacija.
S obzirom da smo dobili iste uniforme kao i svi ostali angažovani na prvenstvu, uključujući i volontere, blizu 100 puta sam bio povučen za rukav sa pitanjem – Gde je WC, restoran, koja je šifra za internet, gde idemo, šta radimo. To što mi se ne mali broj njih obratio na arapskom, misleći da … siguran sam obradovaće izvestan broj mojih kolega i prijatelja, kojima je to omiljena pošalica na moj račun.
Sve me podseća na one istraživačke izlete kada novinar ode na ulicu da živi mesec dana kao beskućnik, ne bi li iz te vizure uspeo da dočara svoju priču. Tako sam i ja sada, negde sa druge strane ograde, i gledam, u stvari, sebe kako letim preko tih ORANJE ljudi. U žurbi te ne interesuje da li oni pišu vesti, dele papire sa statistikom ili vaučere za ručak. Dok su obučeni isto, tretiraš ih isto, nervozan si i za sve su ti krivi. Misliš da mogu izmisliti neku novu struju ili da te povezu na letećem ćilimu do hotela gde si smešten.
A novinari su u Dohi – gospoda. Njih 700 je došlo o trošku organizatora. Za početak, ne moraju u red za ručak sa nepalskim fizikalcima, onima što su radili 25 sati dnevno, kao mašine u Kolubari, ne bi li stigli da naprave Lusail. Daleko od toga da imam nešto protiv ljudi druge boje kože i vere, ali realno, nikad čuli nisu za rukomet, pa i ne razumeju što se nerviraš kad se razvlače po pola sata na traci sa hranom, u nameri da staviš nešto u kljun i pobegneš nazad u halu. Njima je isto, gledali u „maroon“ podlogu ili u ogradu na parkingu.
Kad smo već kod ljudi sa „onoga svijeta“, da završim sa jednim taksistom iz Bangladeša koji me je vozio do Al Sada pre neki dan. Rukomet i Srbija tabula raza, čak ni Novak Đoković ne pali vijuge. Ma, i Evropa je problem. Slučajno sam mu umesto 10 rijala u ruke dao 10 evra. Trznuo se, kao oparen.
What diz?
Euro, evro. Europe – pokušao sam da mu olakšam muke.
Podsetio me na onog konobara iz Vlasotinca u „Vrućem vetru“ kome Bora Todorović vadi na astal dolare, marke, lire, a on razgoračenih očiju pita Šurdu „Ne znam dal’ smem majku mu?“
„Ma uzimaj kad ti se dava“.
Nije uzeo. Za takve stvari u ovoj zemlji ne prolazite dobro.
