Balkan-Handball.com

KOLUMNA O KELNU: Kako je Srbija izgubila lošeg komentatora, a dobio Balkan-Handball

PIŠE: Žika Bogdanović

Gde ste bili za prvi Final4 EHF Lige šampiona? Sećate li se? Te 2010. godine odlazak u Keln je još uvek delovao nekako predaleko. Iako je letom od Beograda udaljen tek sat i po, delovalo je da je to što će se po prvi put održati u Lanxess Areni, kao na nekoj drugoj planeti. Pozove mene par dana ranije Saša Kuburović poznatiji kao Kubura, jedan od retkih ljudi sa srpskim pasošem koji poznaje i koga poznaje rukometni svet i kaže:

„Kupio sam TV prava za Final4, prenosiš dve utakmice! Polufinale i bronzu“

„Budi Bog s tobom“, kažem Kuburi.

„Poslednji put sam to radio kada mi je bilo 12 godina utišavajući televizor u svojoj dečačkoj sobi i imitirajući komentatora“, dodajem.

„Imaš dva dana da se spremiš za Siudad Real – Čehovski Medvedi“.

I tako, dođem kući, krenem da vežbam. To je totalno drugi posao u odnosu na pisanje. Dolazi žena iz grada, čuje da pričam sam sa sobom o Skopincevu i Černoivanovu u drugoj sobi i pita me:

„Šta to radiš?“

„Radim prenos F4 Lige šampiona sutra. Idem na televiziju“, trudim se da sve to izgleda normalno, da je ne šokiram tako u četvrtom mesecu trudnoće.

„Pa kakve ti veze imaš sa televizijom?“

Ispostavilo se, nikakve. Scena sledeća.

Sedimo u podrumu SOS kanala svečarski, prenos samo što nije. Posle tri dana najavnog spota na televiziji u izumiranju, vreme je za veliki spektakl. Kubura odrađuje uvod sa čuvenom novinarkom „maratonkom“, sve je spremno za spektakl. Kako je tako raspala tvorevina dobila takav jedan premium product, nikome nije jasno. Osim Kuburi, koji je dao lovu i želeo da to nešto, ako već ne može da zaradi, da narod barem može da vidi.

Još 10 sekundi do ulaska u prenos. Obliva me hladan znoj.

„Šta mi je ovo trebalo u životu?“, pitam se, dok ulazim u nešto potpuno nepoznato i to sa najvećim spektaklom koji moj sport može da zamisli.

Srećom, tu je Igor Butulija kao stručni konsultant, da vadi stvari ako zabagujem. Smislio sam uvodne dve rečenice, a posle…posle ćemo videti…

„2,1,i…..“

„Režija?“

„Imamo problema, sačekajte“, čuli smo iz režije.

Sačekali smo minut, dva, pet, deset, utakmica je počela. Do poluvremena smo sedeli u mraku studija čekajući da nam puste signal.

Posle 45 minuta postalo je jasno da od prenosa nema ništa. U holu TV-a čekali su nas Vladimir Maksa i Darko Jevtić kao dvojac za drugo polufinale.

SOS nije umeo/znao, odnosno, imao tehničke mogućnosti da preuzme signal. Nakon što su danima tvrdili da je sve OK i najavljivali prenose u spotovima. Ozbiljan amaterizam sprečio je Srbe da odgledaju prvi Final4 na televiziji i upoznaju jednog lošeg komentatora. Sa 100 kilograma manje na leđima, zahvalan SOS-u na zaostalosti i Kuburi na poverenju, otišao sam kući i odgledao ostatak turnira koji je bio čudesan.

„Ko zna zašto je to dobro“, kažemo za sve što nam se desi, pa tako rezonujem i ovo. Da je signala bilo, verovatno bi moj novinarski život krenuo drugim putem te 2010. godine i ko zna kako bi Balkan-Handball izgledao. Hvala Bogu da nije. Uvek sam se bolje osećao ispred tastature nego kamere. I tako je ostalo do dan danas.

…………….

I evo posle 10 godina ponovo pred TV-om kada je u pitanju Final4. Srećom pa imamo sjajne prenose na Areni koji ne bi bili takvi da nisu Sreten i Stevan „do koske“ braća rukometna. Ne moramo više da lovimo „strimove“ i molimo Boga da ne pucaju. I opet finale Barsa – Kil. Ako je Barsa najveći sportski kolektiv na svetu, onda je pandan svemu Kil u našem malom rukometnom. I stvarno, nema mesta za trećeg u rećenici gde se spominju Barsa i Kil. 

I opet sve računice padaju u vodu. Setimo se 2019, Vardar praktično sa jednom bekovskom postavom, sa 3-4 sata manje za odmor i mnogo težim polufinalnim opterećenjem, bio je energetski iznad Vesprema u finalu. Kil je sada u sličnoj poziciji. Posle ekstremnih 70 minuta, sa dolaskom u hotel u 23.30 i adrenalinom koji je udarao do pola noći. Barsa je bila savršena. Svaka zamena je donela promenu, svaka odluka je imala logiku. Odmorim Palmarsona, eksplodira En Gesan. Sklonim Mema, a Blaž Janc kao „vanzemaljac“ igra sve, gde god ga staviš, najbolji je. Kakva inteligencija, kakva intuicija, kakva brzina donošenja odluka, majko mila. Promeniš Vargasa, a Meler nam svima kaže „In your face“, s obzirom da se godinama pitamo šta ti dečko radiš u Barseloni? A Kil, svi po malo mogu bolje. Niko nije bio „savršen“, Sagosen je ispucao 5 od 14, ali finale je tu. Uz malo „magičnih ruku“ Domagoja Duvnjaka nije nemoguće svezati u čvor Mema, Cindrića i Palmarsona.

A meni je najveća zagonetka kako se rukomet igrao PRE nego su uveli ovo nesrećno „7 na 6“, da li su Jiha i Davis te 2010. godine u polufinalu igrali napad sa igračem manje ili se tada rukomet zvao nekako drugačije? Od kada je to u taktici postalo normalno da primiš 6 golova na praznu mrežu i opravdaš bilo čime što napraviš u napadu. Je li postojao rukomet pre 2016. godine? Ko je ugasio svetlo? Ko je izbrisao kolektivnu memoriju koja kazuje da je postignuto 321321532523523 golova kada je napad brojčano slabiji? Da prokockaš +4 i takav talas svoje ekipe tako što izvadiš golmana i primiš dva gola na prazan gol? Da Jiha rešava utakmicu dva minuta pre kraja tako što izvlači golmana!? I jedan, i drugi, ne zaslužuju da igraju finale. A nije ga zaslužio ni Raul Gonzales. Spucano 19 miliona evra u ekipu bez srednjeg beka koju treba da vadi Holanđanin pristigao pre dva meseca iz Tuluza? Sa rezervnim golmanom veteranom, a i ovim prvim daleko od onog PRAVOG. Ma, bacite još 19, nisu naše…

Uživajte večeras. Neka doček nove godine počne dva dana ranije.

Ostavi komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *