KOLUMNA: Od Nenadića i Šešuma do Kosa i Dodića – Balkan-Handball.com
Balkan-Handball.com

KOLUMNA: Od Nenadića i Šešuma do Kosa i Dodića

Šesnaest godina je bilo potrebno da neka mlađa muška reprezentativna selekcija Srbije dođe do polufinala velikog takmičenja! To sve kazuje o uspehu generacije 2002 koju sa klupe predvodi Đorđe Teodorović, a koja će ostati zapisana kao prva od razlaza Srbije i Crne Gore, kojoj je to pošlo za rukom. Ni najveći pesimisti nisu mogli da pretpostave da će posle medaljnih generacija 1978, evropskih juniorskih šampiona 1980, bronzanih 1982, svetskih srebnih 1984 i čuvene generacije 1986 Nenadića i Šešuma kadetskih evropskih i svetskih šampiona od kojih se očekivalo da haraju i seniorskom scenom, nastati gotovo dvodecenijska suša rezultata, a talas razočaranja i svega ostalog. Raspad državne zajednice Srbije i Crne Gore značio je i rezultatski sunovrat u seniorskim i mlađim kategorijama

Najbliža polufinalu bila je generacija 1992 i to na kadetskom EP u Crnoj Gori gde je bila peta. Svoju šansu je propustila i generacija 1994 koju su dva puta Španci zaustavljali na putu do polufinala velikih takmičenja.

Od generacije 1988 nije se puno očekivalo, a već prvi nesklad između očekivanja i rezultata video se kod perspektivne 1990 predvođene Ilićem, Milićem, mlađim Nenadićem, Zelenovićem i drugima, koji su junorsku karijeru završili Svetskim prvenstvom u Grčkoj na kome su bili 18-ti.

Naredna generacija 1992 imala je spektakularan kraj “domaćinskim prvenstvom” u Banjaluci kada je Bosna i Hercegovina 2013. godine ugostila Svetsko prvenstvo juniora, ali “Borik” nije bio dovoljan da se generacija Radivojevića, Marsenića, Vanje Ilića, Stefana Ilića, Miloša Orbovića umeša u borbu za medalje. Na kraju su “orlići” završili kao deseti.

Generacija 1994 poznata po tome što je donela medalju na EYOF-u predvođena sa klupe Aleksandrom Savićem i Goranom Veselinovićem, nije u mlađim kategorijama ostvarila svoj puni potencijal. Najavljivana kao ona koja će prekinuti nisku prosečnih rezultata u mlađim kategorijama, ekipa predvođena igračima poput Darka Đukića, Vladimira Cupare, Dejana Milosavljeva, Stefana Terzića, Mladena Šotića, posle sedmog mesta na kadetskom SP, omladinsku karijeru završila je osvajanjem utešnog “Prezident Kupa” na Svetskom prvenstvu juniora u Brazilu (17. mesto).

Sa najmanje pompe prošle su generacije 1996 i 2000. Milenijalsi zbog korona virusa nisu ni završili svoju omladinsku karijeru kako je trebalo iako se nisu proslavili na Svetskom prvenstvu kadeta u Makedoniji, dok je generacija 1998 sa Jandrićem, Ivanovićem, Milićem i društvom odigrala par dobrih takmičenja, na kraju za jednu loptu protiv osvajača medalje Egipta ostala kratka u osmini finala SP juniora i završila kao 13-ta.

Sve do Kosa, Dodića, Predovića i ekipe. Treba pobrojati sve momke koje je poveo Teodorović. Generacija koja je od same početne selekcije označena kao supertalentovana (uz dodatak Cenića i povređenog Zečevića), ali koja je uz dosta turbulencija i promena došla do ovog rezultata. Generacija koja je nastavila trend da najistaknutiji pojedinci igrački dolaze kao proizvodi inostranstva (Dodić i Kos), ali to je usud siromašne srpske klupske scene koja će nas sačekati i u narednim generacijama koju će voditi Antonijević, Mitrović, pa mlađi Cenić.  

Prošle godine na Prvenstvu u Hrvatskoj u seriji poraza ekipa koja je ličila na skup brodolomnika završila je na 13. mestu. Ono što po starom srpskom običaju nije urađeno, nije smenjen trener. Pruženo je poverenje Teodoroviću, nastavio je da radi i to je donelo napredak. Na pripremnom meču u „Šumicama“ gde su juniori remizirali sa mediteranskom selekcijom u jednom meču punom naboja u sred leta videlo se da sa klincima neće niko lako izaći na kraj ovog leta. Definitivno „faktor X“ ovog tima je Miloš Kos. „Srpski Mensah“ imponuje hladnokrvnošću i samopouzdanjem, ponaša se kao frajer od 30 godina sa 8 sezona u Bundesligi koga apsolutno nije briga ko stoji prekoputa njega na terenu. Uz lakoću sa kojom rukomet nosi Stefan Dodić, oni kao tandem su nešto što je milina gledati. Rukomet čine prostom igrom da ne može prostijom.

Ostaje nam finalni vikend da uživamo uz nove bisere svetskog rukometa…

4 Comments

  1. Rukometas

    14/07/2022 at 18:28

    Sramotno je ne spomenuti Sava Zekića , koji je i protiv Italije a pogotovo protiv Svedske napravio razliku

  2. Jagodinac

    20/07/2022 at 21:58

    Ni najveći pesimisti nisu mogli da pretpostave da će posle medaljnih generacija 1978, evropskih juniorskih šampiona 1980, bronzanih 1982, svetskih srebnih 1984 i čuvene generacije 1986 Nenadića i Šešuma kadetskih evropskih i svetskih šampiona od kojih se očekivalo da haraju i seniorskom scenom…. Da li treba napomenuti da te 1978, 1980, 1982,1984,1986 reprezentacije juniora nisu bile sastavljene samo od igraca is Srbije? Stoga prisvajanje tih medalja i uspeha nije u redu. Bez Hrvata, Bosanaca, Slovenaca, Crnogoraca i Makedonaca ne bi bilo takvih uspeha. Srbi cak nisu bili ni najbolji i najvalitetniji igraci. Hrvati su uvek imali kljucna imena u reprezentaciji SFRJ. Koliko je bio kvalitetan rukomet u Srbiji videlo se odmah 90tih posle raspada zajednicke lige i drzave.

    • Yiftach Spector

      28/07/2022 at 16:52

      Tebra, promašio si temu, godine u ovom konkretnom slučaju upućuju na generaciju momaka rodjenih npr. 1980. Ta generacija momaka rodjenih 1980 godine je bila šampion Evrope u Atini i bila je sastavljena isključivo od igrača iz Srbije osim Ivana Nikčevića koji je iz Crne Gore po rodjenju.

  3. Aki

    02/09/2022 at 20:23

    Gde vi mozete porediti Nenadica i Dodica ljudi moji . Decko nema jacinu suta i neigra odbranu .

Ostavi komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *