PIŠE: ŽIKA BOGDANOVIĆ
Balkan – ostatak Evrope 1:4. Utorak, sreda i četvrtak doneli su mnogo dobrog rukometa i „novu realnost“ kada su u pitanju klubovi sa prostora Ex-YU. Od kako je Slovenija izgubila mesto u Ligi šampiona, shvatamo da to nije najgore što može da se desi našem sportu u regionu.
PPD Zagreb i ove sezone potvrđuje da mu mesto u evropskoj eliti nije, a da je tu zahvaljujući starim zaslugama i kakvom takvom balansu koji je EHF uspostavio sa velikim klubovima, odnosno, spasio male u odnosu na velike ograničavajući Nemačku i Francusku na po dva kluba.
Kako godine prolaze rukomet u Ex-YU formatu kreće prirodno tom nekom zamišljenom ABA svetu, odnosno, sve ide ka tome da ćemo svi zajedno imati jednog predstavnika ovog prostora u Ligi šampiona. I dok kod košarke to smatraju nepravdom, ništa manje popularan sport u Evropi kakav je rukomet pokazuje nam gde nam je organizaciono i finansijski mesto.
„No hard feelings“, rekao je Bertolomeu, a ako se nešto drastično ne promeni, svanuće dan kada će to biti i Vidererova rečenica.
Paradoksalno, Zagreb je žargonski rečeno „hrvatski štit“ u eliti evropskog sporta zahvaljujući i rezultatima kluba koji mu je glavni rival – Nexea. Liga Evrope je reformom Lige šampiona postala izuzetno atraktivno i kvalitetno takmičenje sa puno dobrih utakmica. I Našičani u njemu uživaju, igraju, pobeđuju i gube, ali nikome nisu kanta za napucavanje. Svaki meč je nova avantura, nenapisana knjiga. I Zagrebu bi prijala, mnogo više nego što mu prija ova preskupa školarina za mlade igrače gde god da krene, minusi koji ubijaju samopouzdanje, gubitnička forma koja seče glavu trenerima, pritisak da se mora nešto što je nemoguće.
Zagreb je klub izgubljen u vremenu. Jedan od retkih u Evropi koji nikada nije učio na svojim greškama. Nesposoban da shvati da taj zlatni sako nije više njegove veličine, da je vreme za reformu i skidanje mrtvaca sa aparata. Možda je to neko i prepoznao, ali nema ideje kako i šta dalje.
Iako, treba biti iskren i reći da je Ivica Obrvan trener renomea kakav je potreban i da je ekipa lepo selektirana. Imponuje talenat Vistoropa, Klisa, Karpotića i taj miks sa „starcima“ koji su se vratili da zaključe karijere ima jako puno smisla. Samo treba biti realan i kazati za šta je to dovoljno i koliko imamo vremena dok ne stignemo na željenu destinaciju? U tome je cela filozofija, a za nju treba takta, vizije…
Vardar? Godine su nas naučile da makedonska rukometna javnost podrazumeva da su ambicije veće od najvećih i tu nema ništa sporno ni novo. Ono što čudi je što tu nerealnost podržava Veselin Vujović? Miljenik „Komita“ je preiskusan da ne bi znao da braća Njokas odlaze iz Francuske, jer kvalitetom i kontinuitetom koji pružaju, više u ozbiljnim klubovima nemaju šta da traže, da su u crveno-crni dres uleteli na zagrevanju pred prvu utakmicu sezone, da je za pravljenje tima sa četiri nova beka potrebno vreme, da Kubanac nije Aleks Dušebaev posle jedne utakmice, da težina igračkog kadra nije ona koja je dovodila Vardar do Kelna i tako dalje. Vreme je najbolji sudija, a ono paradoksalno i radi i ne radi za Vardar. Da li će pokazati da je u pitanju ekipa evropskog proseka kojoj će ulazak u nokaut fazu biti realan domet ili će nas iznenaditi?
Ako je Vardar prizemljen u poslednjih desetak dana protiv Monpeljea i Olborga, šta reći za evropski debi Pelistera? Posle toliko vremena puna hala i debakl. Koliko god Nim bio možda i najveća „nagazna mina na evropskoj sceni“, ekipa na koju niko ne računa ozbiljno, a ona jaka i moćna, da klub iz Bitolja ne može da izdrži ni 30 minuta u nekoj vrsti egala pred 3.000 ljudi, to deluje baš obeshrabrujuće. Odlazak Kušana iz kluba u sred sezone pokazuje neozbiljnost klupskog menadžmenta i to najmanje ide na dušu Željku Babiću. Ono što smo videli na terenu, ide i plaši. Postoji mišljenje da se Vardar i drugu sezonu zaredom ponudio „na tanjiru“ večnom rivalu iz hale „Boro Čurlevski“, ali ako se po jutru dan poznaje, „Čkembari“ bi ponovo mogli da ostanu gladni.
Lepo poluvreme Gorenja protiv Magdeburga, čisto da se zna da tamo u „Rdečoj dvorani“ neko i dalje dobro radi svoj posao.
Ipak, utisak nad svim utiscima nedelje kada je u pitanju prostor od Triglava do Đevđelije je spektakularan nastup Halila Jaganjca u pobedi Nexe-a protiv Eksa. U nedelji kada je i zvanično objavljeno da ide u Kielce, bio je prva zvezda svoje ekipe. I kada je Dušebaev izrazio želju da ga vidi i pre narednog leta, nije se poremetio. U situaciji kada bi dosta igrača „povuklo ručnu“ i već počelo rutinski da odrađuje svoje obaveze i odbrojava dane do odlaska u TOP5 klub Evrope, „strongmenu iz Rijeke“ je čini se još više stalo da klubu vrati ono što je u njega uloženo. Stil koji podrazumeva padove sa tri metra visine i trčanje tamo i nazad do besvesti, Jaganjac nije promenio, pa iako često osporavan nakon što je krenuo putem kojim se ređe ide menjajući Skoplje za Našice, iz utakmice u utakmicu jasno pokazuje da je sadašnjost i budućnost Hrvatske na poziciji levog beka.
Primer Jaganjca govori da ljudi nisu samo od mišića satkani.
Mandatory Credit © Uros Hocevar / kolektiff