Balkan-Handball.com

KOLUMNA: Posle Celja, a pre Kragujevca – „I ŠTA ĆEMO SAD?“

PIŠE: ŽIKA BOGDANOVIĆ

Šta smo naučili iz pobede reprezentacije Srbije nad Slovenijom u Celju? Prvo i osnovno da ova reprezentacija igra dobar rukomet i da klišei o „dobroj atmosferi“ kakvi su tradicija kada je u pitanju srpski državni tim unazad 15 godina, više nisu potrebni, jer sada znamo da ona Francuska nije bila baš slučajnost, a da su problemi pred i na EHF EURO 2022 onemogućili da to i vidimo. Na ovom nivou i na ovaj način niko ne igra slučajno. Jasno je da Španac zna šta radi, a da igrači to kapiraju i prenose na teren.

Drugo, kada reprezentacija pobedi, nekako tiho prolazi ta podrška i zadovoljstvo u rukometnom svetu!? Kanda struka i svi oni što se zaklinju da im je interes rukometa na prvom mestu nisu zadovoljni? To su isti oni što su govorili da je Francuska eto bila slučajnost, da je Segedin pokazao koliko ne zna ni „drugorazredni trener, ni prosečni igrači“, a da sada treba da sačekamo da vidimo šta će biti u Kragujevcu. Trenutno su na meniju „ma Slovenci nisu nikakva reprezentacija“ ili ona malo optimističnija „opet će na prvenstvu biti kanal“.

Uvek će se sačekati momenat da se uhvati poenta kako sam ON sakriven iza tastature može da donese blagostanje srpskoj reprezentaciji i rukometu u celini. I to je taj srpski usud, koji nije samo rukometni, a ni samo sportski. Želimo često sami sebi želeći drugome loše i gore, ne shvatajući da se svi kuvamo u istom loncu.

A da učimo? Paa, sve znamo, i bolje, i više.

Davno je Zoran Radmilović rekao „Kada umreš, ti znaš da si umro i nije ti teško. Teško je drugima. Isto je tako i kada si glup“.

Pre mesec dana tačno u Beogradu, Toni Đerona je prvi put držao predavanje u okviru HandballTalks konferencije. Prvi put pred srpskom javnošču uživo. Besplatan ulaz, fakultetski amfiteatar u centru Novog Beograda, dobiješ program, vodu, bedž i šansu da se usavršavaš. Tema „španski rukometni model“, specijalno naručena s moje strane. Da ne umorimo ljude nekim teškim temama. Još se i benzin dao nabaviti po pre-Ukrajinskoj ceni. Ni jedan od 28 (56 sa pomoćnicima) trenera Super lige (čast dvojici koji su tog dana imali utakmice Ratku Đurkoviću i Akimu Komneniću, a želeli su da dođu i pojavili se na nekim drugim predavanjima, kao i onima koji su bili zbog termina sprečeni), gotovo pa ni jedan funkcioner nekog kluba, jedno ili dvoje polaznika trenerske škole, par trenera koji rade sa reprezentativnim selekcijama, dvojica trenera sa međunarodnom reputacijom, koja su specijalno zbog toga došla u Beograd, par uglednih profesora Univerziteta i par mladih trenera sa decom iz RK Novi Beograd, uz nešto rukometnih zaljubljenika i kolega novinara. Sve u svemu, desetak-12 trenera. Pre Đerone, čovek koji je rodio rukomet u Jugoslaviji i harao svetom šestdesetih i sedamdesetih godina, Vlado Štencl, posle 52 godine u Beogradu, a pre njega Darko Stanić, Žarko Šešum, Rastko Stojković, na kraju dana Dragan Škrbić, Neđa Jovanović, sutradan Lino Červar, neki drugi olimpijski šampioni, predsednici najboljih regionalnih klubova, uspešni poslovni ljudi…

„Pa, vi ste mrtav sport. Ako nema ljudi koji će ovo da slušaju, ako ovde nema 200 trenera, ako nisu pomereni mečevi liga mlađih kategorija kako bi svi došli samo da vide čoveka koji im je pravio sport, vi nemate budućnost. Ne mogu ovo da shvatim“, pričao mi je na kraju oba dana vidno potresen – iznerviran, najveći autoritet, profesor Vladimir Koprivica. Nije sjajni profa mogao da sakrije razočaranje. Sa dve ruke je iz poštovanja držao ruku Vlade Štencla, učitelja njegovog kolege i prijatelja, počivšeg Branislava Pokrajca. Gledao sam ga kako i u svojim penzionerskim danima hvata i zapisuje po koju rečenicu Štencla ili Červara na papir. Kasnije je umerenim tonom dao „packu“ rukometa objavljujući sliku sa Štenclom na svom Instagramu. Poruka je jasna „ako nema pasije, ako nema entuzijazma, nema ni progresa, nema ničega“.

Tih dana je Svetislav Pešić držao trening pred 500 trenera i studenata u „Pioniru“, bez da ih je neko terao motkom da dođu po obnavljanje licence.

Elem, svi ovi što su bili nezadovoljni s tim što neki tamo bezvezni Španac vodi državni tim, mogli su da dođu, da ga pitaju šta god su želeli. Umesto toga, čovek je morao da završi predavanje deset minuta ranije od predviđenog jer pitanja nije bilo. Umesto razgovora, izabrali su da pišu komentare po sajtovima i društvenim mrežama i ubuduće…

Rukomet u Srbiji na aparatima drže baš ovi momci iz Celja. Bilo bi sjajno da eliminišu na kantaru jačeg rivala i obezbede kontinuitet učestvovanja na velikim takmičenjima. Daleko od toga da je gotovo, ali svakom ko malo poznaje rukomet, jasno je da postoji igra i hemija u ekipi. Da se zna ko šta radi. Momci su u najboljim godinama, krila koja su sazrela, Đorđić i Kukić koji igraju u životnoj formi, Orbović kome je Đerona verovao i posle mršavog januara, a ovaj mu to vratio u „Zlatorogu“, Banda i Cupi koji su svetska klasa, Pešmalbek koji je najveće pojačanje u istoriji srpske reprezentacije (dosta su se naši prodavali po komšiluku), Ilija koji je mnogo nedostajao u odbrani, Marsa koji je sazreo kao igrač i čovek, Borzaš koji će doći vremenom…

Ako se Đerona oseti komfornim u svom radu, ako oseti podršku, ako ispoštuju njegove ideje i planove (formiranje B reprezentacije), onda će i tranzicija mladih igrača ka A timu ići brže, a tu imamo Dodiće i Ceniće, Branu Mirkovića, Uroša Mitrovića, puno jako dobrih klinaca. U suprotnom, ako će nam svaka naredna utakmica biti mač na vratom i povod za ono „je l’ sam ti rekao da pojma nemaju?“, onda će nas lupati ko kako stigne u godinama koje dolaze, jer rade i Holanđani, i Italijani, i Grci, a mi stojimo. Kako na terenu, tako i van njega.

Počnimo od esencijalnih stvari. U subotu će utakmicu godine za srpski rukomet u istom terminu poklopiti fudbalski derbi na „Marakani“!? Daj Bože da RTS ne preuzme prenos jer odosmo na drugi kanal ili u odloženi snimak, u svakom slučaju, rukomet će biti skrajnut šta god se desilo. Valjda je neko zadužen u RSS da brine i o tome ili nam je svejedno? A posle kukamo kako neće deca u rukomet…

Idemo prvo Kragujevac. „Jezero“, rezultat je 3:0, to se stiže za tri minuta. 

Dakle, 0:0. 

Srećno!

FOTO: Slavko Kolar

3 Comments

  1. Marko

    15/04/2022 at 12:11

    U biti – isti taj ne – odnos svih nas godinama ruši i naš, slovenački rukomet. Ne znam, Žika, valjda smo mi, večiti entuzijasti negde skrenuli.
    Neka bar u subotu pobedi najbolji sport 🙂

  2. Miloš

    16/04/2022 at 05:41

    Oni što su ostavili naš rukomet na 1-2 kluba koji su donekle funkcionisala i ostatak klubova u svim rangovima i uzrastima na ivici bankrota i gašenja jedva čekaju da Đerona doživi nekoliko poraza kako bih uputili otrovne strelice i tražili ostavku. Smeta im što neko ne može da mu određuje ko i kako će igrati,nema menadžerisanja zato se i mladi igrači koji su otišli u inostranstvo rado odazivaju na pozive i igraju za Srbiju umesto druge zemlje gde su se igrački afirmisali. Mislim da Đerona i Bregar zaslužuju da im se da podrška i vreme bez obzira na rezultate i da će opet doći do želje za rukometom među klincima.

    • Ales Slo

      16/04/2022 at 16:14

      Naj zmaga rokomet. Bivsa Juga po talentu verjetno najmocnejsa na svetu.

      Spremljati zacel rokomet ob pojavu Iztoka Puca & co

Ostavi komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *