Fatalistički gledano ili maksimalno trezveno, dođe mu na isto, jer se zna da Srbija MORA da se plasira u Poljsku. Srpski rukomet, na začelju regionalne kolone u klupskom smislu, doživeo je brodolom i što se reprezentativnog dela tiče. Juniorke i juniori su donekle popravili turobnu sliku prošle zime, onu iz Osijeka, ali i sve ono što se propustilo u Kataru, međutim, sve počinje i završava se sa seniorskom reprezentacijom. Nisu Orlovi bili preterano ubedljvii protiv Crne Gore i Izraela na startu, ali bodovi su najvažniji. Kao i Island, tako se i Srbija eliminisala iz prve lige svetskog rukometa, a jedni preko drugih, Orlovi preko Ribara, moraće nazad u elitu. I jednima i drugima su Česi bolna tačka, a najveća razlika je u tome što je Srbija u međuvremenu promenila i selektora, i okosnicu tima.
Dejan Perić ima vizionarski pogled na svoj selektorski poziv. Svoju fanatičnost sa gola preneo je na svoj trenerski prvenac i to igrači sigurno osećaju. Skenirajući situaciju, izabrao je glumce koji bi trebali da daju najviše u novom filmu poljske produkcije svestan da će o njegovim spiskovima biti polemike, i ako uspe, a tek ako ne uspe. Hrabro i ludo u isto vreme je u rat ići bez imena poput Manojlovića ili čitave generacije 1986, koja je dostigla onaj balans kome smo težili u sudaru sa najboljima – veliki broj nastupa za državni tim do ulaska u prave godine. No, reprezentacija je iznad svakog pojedinca, pa se tako svaka sumnjičavost treba staviti na stranu, a nacionalni tim podržati, jer bi bodovi protiv Islanda vratili osmeh na lice i obojili sivo nebo iznad rukometnog Beograda. Kao i na početku ove generacije, neke davne 2007. godine, kada su Ilić i društvo ostali kratki za gol u baražu za EURO 2008 u Norveškoj, baš na istom tom terenu u Rejkjaviku, neki stari-novi Orlovi gladni su uspeha.
Zvuči bleskasto, ali najlakše će večeras biti Kiri, Naumčetu i ekipi. Stiže im Francuska! Šta ima da se izgubi u meču protiv najbolje rukometne generacije u XXI veku? Dva najopuštenija meča su pred Ivicom Obrvanom. Na bodove je gotovo nemoguće računati, svako držanje u šahu, svaki odličan parcijal u 120 minuta duela u Skoplju i Tuluzu, biće dobra priprema pred jun kada pada odluka protiv Čeha i Švajcaraca. Makedonska reprezentacija se prvi put susreće sa situacijom da većina igrača dolazi iz inostranstva. Taj novi momenat može biti i motiv više da Jonovski i društvo krenu još jače željni domaće publike i one atmosfere koju sigurno ne mogu da imaju u svojim novim klubovima širom Evrope.
Koliko su sazreli, da li im je Katar bio kraj ili tek početak, videćemo u Cazinu od momaka Dragana Markovića Marke. Rival BIH ne može biti bolji – Litvanija. Ekipa koja bi se morala pobediti oba puta, daleko od slabe, ali Bosanci su pokazali da su i kvalitet, i klapa, i poslužiću se najgrđom floskulom koji je neko uveo u rukometni rečnik „da imaju glavu i rep“. Marković ima mladu reprezentaciju, momke koji će tek ući u zenit, dok će vreme pokazati koliko će i starija garda biti željna da doživljava uspone i padove, normalne za jednu reprezentaciju koja je od desetog do 25. mesta na svetskoj lestvici. Marka je pokazao da može da se izbori sa balkanskim mentalitetom, ako zaboravimo poslednjih par mečeva u Kataru, čitava 2014. godina je bila u uzlaznoj putanji. Autoritet se upravo stiče protiv Litvanije, tu se uči da se pobeđuje.
Boris Denić ne menja sastav sa kojim se vratio u svetski vrh. Osmo mesto na Svetskom prvenstvu primljeno je mlako, niko nije preterano bio zadovoljan viđenim u Kataru, iako bi barem četiri reprezentacije sa ovih prostora „ubile“ za takav rezultat. Dvomeč sa Švedskom biće pravi test mogućnosti u koji Slovenci ulaze kao blagi favoriti. Bolji u međusobnom duelu bi mogao do prvog mesta, to povlači i bolji žreb za EURO 2016. I dok Olson i Lindgren i dalje čupaju Stafanovu kosu, s obzirom da je ozbiljan udarac švedskom rukometu – izostanak Du Rica i Kima Andersona, doneo problem šuta spolja, Denić trlja ruke jer mu se vraća Borut Mačkovšek. Mačak je rasan šuter, dečko koji se vraća na veliku scenu posle dvogodišnje stranputice. Sa njim Slovenija dobija novi kvalitet, ulazi u novu dimenziju…
Željko Babić je rešio barem dve zagonetke već sa prvim svojim selektorskim danom. Prva, ostavio je Aleksandra Meškova u čudu, kao i većinu svojih kolega, koje mogu da sanjaju o uslovima koje je ovaj odbio u Belorusiji odbijanjem novog ugovora. Babićev odlazak zatresao je tržište, sada se mnogi CV-evi baštine na stolu Pavela Baškina. Drugo, skinuo je omču sa vrata Slavka Goluže, osuđenog za tihi rat sa Renatom Sulićem. Renato ne želi nazad u reprezentaciju, kraj priče. Ostala je još jedna zagonetka zvana Marin Šego. Što se tiče duela sa Norveškom, ponoviću nešto iz prepiske sa jednim hrvatskim reprezentativcem. „Ako ima nešto dosadno u rukometu, onda je to gledati Hrvatsku u kvalifikacijama za velika takmičenja“. Fullstop.
Ako bi neko mogao da prekrati muke Srbima i Islanđanima, to je Dragan Đukić sa svojim Izraelcima. Crna Gora je već jednom padala na istom mestu, a nema sumnje da ambicije srpskog trenera idu u tom pravcu. Podmlađeni crnogorski tim vođen Ljubom Obradovićem, pokazao je na startu da ima kvalitet i karakter, ali iskustvo se ne stiče preko noći, i to može biti ozbiljan problem na terenima – kakav je izraelski. Videlo se to i na primeru Srbije prošlog oktobra.
Srećno!
