Počeo je najuzbudljiviji mesec u rukometnoj godini. I pre nego krenemo na Nemce, Dance i ostale, januarske priče započinjem reprezentacijom koje neće biti na narednom Svetskom prvenstvu koje počinje za tri dana, ali biće je…trebalo bi da nadođe i da pomeri stvari unapred. Kombinovani sastav reprezentacije Srbije odigrao je šest utakmica u desetak dana. Posle nekoliko zima mogli smo da gledamo nacionalni tim oslobođeni stresa i napetosti od očekivanja i zaluđivanja koja se pretvore u post-januarski mamurluk i razočaranje. Tako je i izgledala igra srpskog tima, svi oni momci koji nadolaze ili su dobijali šansu na kašičicu u prethodnom periodu, imali su priliku da se naigraju na najvećoj sceni. I Daliboru Čuturi u ulozi selektora, čija će misija, i pored privremenog statusa, vezana za plasman na Evropsko prvenstvo, imati mnogo ozbiljniji karakter i težinu, sve ovo moglo je samo da prija. Protivnici po meri i ispod mere, razigravanje igrača koji kucaju na vrata A tima, pobede, dizanje samopouzdanja, zaključno sa korektnim otporom Mađarima koji se zatežu pred SP gde brane status TOP 8 reprezentacije koji su stekli sa Ćemom na čelu, sve to imalo je smisla.
Ako tražimo učenike Raulu Gonzalesu, a ja bih pre možda rekao saradnike kada pričam o Čuturi, s obzirom na par godina razlike, teško da smo bolji profil od srednjeg beka iz Bezdana mogli da izmislimo. Slučajno, namerno, nenamerno, tek „pazl“ je ispunjen. Nekako tradicija u srpskom rukometu odvajkada je bila da su se na mestima asistenata selektora nalazili ljudi za koje su i laici znali da ih nikada nećemo videti u ulogama prvog trenera i naslednika iz raznoraznih razloga. Ili barem to neće ispasti na dobro. Ovog puta, čini mi se da nije tako. Nećemo imati waste of time, trošenje resursa, nećemo trošiti vazduh na transfer znanja koji ne postoji. Sve što bi trebalo da ima, sav pedigre, Čutura ima. Ono što nema je vreme, a ni pravo na grešku. Srbija mora na EHF EURO 2026.
A za dopunu i godine koje dolaze, ne bi trebalo da brinemo. Boris Rojević je odsečno započeo proces podmlađivanja i sada možemo samo da nagađamo, gde će stati, a gde produžiti Raul Gonzales. Ono što nam je januar pokazao jeste da Srbija ima još momaka koji mogu da igraju ozbiljan rukomet u perspektivi. Ne znam kada se desilo, a verovatno bih mogao da potpišem da nije nikada, da je najbolji igrač međunarodnog turnira na kome je igrala reprezentacija bio igrač devetog kluba u zemlji!? Simo Šijan – Jugović Kać. Takav je srpski mentalitet i rukometna škola, traže se telesa, omanji teško prolaze. Bilo i biće.
„Sve u redu, dobar si, ali čekaj prvo da probam ovog od 200cm, pa ovog od 198cm, pa kada me razočara i ovaj od 196cm, onda si ti na redu…“, i tako dalje, i tako dalje, dok dođemo da onima koji nam nisu vizualno prihvatljivi damo šansu. Tako nam i igrač Jugovića, koji godinama bezuspešno pokušava da se nametne u svom klubu sa „Slane bare“, postade najbolji igrač reprezentacije. Nadam se da će mu ovaj januar pomoći da dobije krila i status koji zaslužuje. A i ostalo je upražnjeno mesto odlaskom Petra Đorđića u Partizan. I to se ne odnosi ekskluzivno na Vojvodinu ili neki drugi klub, ni samo na rukomet. Da bi nam igrao u Srbiji neki Jago, moralo je pre toga da se sahrani 20 domaćih Jaga, koji nikada nisu dobili pravu šansu jer su bili našem shvatanju sporta neprihvatljivi.
Onaj kome je sigurno ovaj januar značio kiseonik zove se Danilo Radović. Dečko koji je naprasno izgubio reprezentativni status i poverenje kod Tonija Đerone oko Mediteranskih igara 2022. godine, a koji ga je btw. i uveo u nacionalni tim, još ispašta odluku i „lošu sreću“ koja ga je odvela da guli nemačku „cvajtu“ sa Mindenom, ligu daleko od kamera koje život znače. Šansu da zaigra u Gumersbahu i poziv Sigurdsona u trenutku kada ulazi u reprezentaciju sa „run and gun“ EHF nedeljom 2021. godine protiv Slovaka, nije razumeo tadašnji njegov kluba pančevački Dinamo, a time je i dobrano usporena njegova karijerna priča. I protiv mađarskih kolosa, Radović je pokazao da ima šta da traži, da može da igra taj rukomet, a moj lični utisak da je to daleko od njegovog maksimuma. Planiranje karijere je ozbiljna priča, može da te digne iznad realnih mogućnosti, ali i da te ukanali. Vidimo to na svakom koraku u rukometu. Sledeći korak je presudan. Žali Bože da ovakav igrač igra drugu ligu ili da „ne ladi pušku“ za petrodolare u 25 godina…
Šteta što i Uroša Mitrovića nismo videli protiv Mađara. U Rumuniji je izgledao odlično, rešeno da se nametne, rastrčan, raspucan. Ima života u momku iz Vrbasa koji se još uvek traži u klupskom životu, kuburi sa minutažom u Tuluzu, ali tek mu je 20, negde će pustiti korenje i onda će biti „to to“.
Bilo je još dobrih momenata i rola, jedno fino uvođenje u ritam seniorske reprezentacije. Povukao je ko je koliko mogao. Puno kandidata za taj Los Anđeles 2028, a obrise te reprezentacije bi trebalo da vidimo već narednog januara na Evropskom prvenstvu.
Nikada nisam bio nepopravljivi optimista kada su „orlovi“ u pitanju, ali sam se trudio da makar za jednu reč obojim stvarnost svetlijom bojom. Sada i ne moram. Verujem u potencijal reprezentacije koji bi trebalo da se pretvori u kvalitet u narednih par godina. Ima dosta igrača u pravim godinama na pravim mestima ili u mladim godinama kojima treba dati impuls.
Srbija će biti bolja nego što je bila.
