Kolumna Žike Bogdanovića: Glad, bre, glad! – Balkan-Handball.com
Balkan-Handball.com

Kolumna Žike Bogdanovića: Glad, bre, glad!

Da otvorim i zatvorim temu koja mnoge muči i tako odgovorim na sva pitanja i poruke koje sam dobio.

Voleo bih da večeras oko 20h na sajtu stoji naslov: „Niste hteli Bandu, dobili ste Cupija! In your face, baby, in your face…“

Ko je pametan, a znam da ste svi koji čitate Balkan-Handball.com, shvatiće šta se desilo po pitanju Dejana Milosavljeva. Za dalja objašnjenja postoje druge adrese u svetu rukometa.

Braniće Deki Milosavljev na ovom Prvenstvu za Srbiju. I želim mu da brani kao onomad protiv Slovenaca. I dosta više tog malera, EURO 2020, pa EURO 2022, pa sada…

Nemci koriste sve, može im se. Ne dolaze njihovi igrači u Partizan i Vojvodinu, već naši idu tamo. Imaju sve resurse, najbolju ligu, najbolje klubove, a opet sve to nije i neće im biti dovoljno. Ima do moći kroz koju se najbolje vidi slabost, ali ima i do inata.

Neprevodljiva stvar, stranci je uglavnom osete na svojo koži, a Srbi koriste i više nego često u životu i sportu.

Nije inat prvi forte ove generacije.

Jednostavno, vreme je.

Sve je „selo“ na svoje mesto. Iskustvo, mladost, uigrani tandemi iz klubova preneti u reprezentaciju, dovoljno igrača na jednom zavidnom nivou, atmosfera „zategnute opuštenosti“ koju je stvorio Toni Đerona i konačno – glad, bre, glad.

Da se i mi zaplačemo jednom kao ljudi. Kada vidim Duleta Duvnjaka kako plače posle 15 godina u reprezentaciji onda shvatim kakav su društveni fenomen oni napravili od svoje reprezentacije. 

Svi ovi momci u dubini duše pate zbog pozicije rukometa u njihovoj zemlji. Ni smeh, ni suze nema ko da im broji jer već godinama ne dobijaju nikakvu društvenu potvrdu za svoje vrhunske karijere, sklonjeni od „main-stream-a“, daleko od sportskog „džet-seta“, nagrada, svetala pozornice koja je u Srbiji rezervisana za neke druge…

„Gde beše igraš? U Memingenu? Znam, tamo slećem kad idem kod tašte u Minhen…“

„Nije, brate, Melsungen, Melsungen…“

I tako stalno…

„Ti, Bogdanoviću, pratiš 16 godina rukomet svaki dan u zemlji Srbiji!?

„Ti dečko nisi pod libelu…“

Uostalom, dva novinara i 10 navijača koji ih prate u Katovicama najbolja su definicija svega toga.

Znaju da će to biti tako dok ne naprave nešto sa reprezentacijom. Nisu više deca. A karijera je jedna, ide brzo, troše se godine, svi žele da budu deo istorije, makar pasus tog nekog almanaha koji ostaje za sva vremena…

………………

Odbrana dobija ovo večeras. Ne verujem u lep rukomet, samo u „kost u kost“. U dobre golmanske role, u trčanje napred i nazad, u to da ćemo zatvoriti Golu i Kolbahera, jer to Marsa i Ilija znaju kako. Kada vam se pojavi neko kao što je Stefan Dodić, onda nema tu „nemoj da hvališ dete, poremetiće se“. Izgleda kao da ima 34 godine i 222 nastupa, šta tu nije jasno, stariji je i od „mrtvog Kaneljasa“. Šampionske glave se rađaju. Knor je odličan, ali glavni nemački adut je 3 i 4 u odbrani, udri što jače, a ako prođe, tu je Volf koji će da pokupi. Nemci nemaju profil kao što je Dragan Pešmalbek. Nemaju „štimung majstora“ kao što je Lazar Kukić. Nemaju šutera kao što je Petar Đorđić. Ako krila ispogađaju sve što treba, tu smo…

Tu smo…

Ostavi komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *