KOLUMNA Žike Bogdanovića: „Mesec sveznalica“ – Balkan-Handball.com
Balkan-Handball.com

KOLUMNA Žike Bogdanovića: „Mesec sveznalica“

Pre medveda iz zimskog sna izađu braća i sestre iz rukometnog. Komentatori i komentari se samo ređaju na svim stranama. Od Đevđelije pa gore najmanje do Samobora i malo preko.

Svi sve znaju.

Rukomet u januaru je čudo. Svi MORAJU da ga gledaju, hoćeš nećeš, TV stoji „upaljen“. Ako će nešto ostati iza Mustafinog vakta to je ovaj termin u vreme ničega i malo Australian Opena (još koju godinu pa kada nestane Đokovića opet ništa). I ovi što pričaju da je rukomet statistička greška u tabeli globalnog sporta i što bi u maju bez greške rekli da je to Mensah gledajući sliku Sagosena, otvaraju nam oči svakodnevno.

Kada se umore od taktike za trenera i ebanja majki igračima zbog promašenih zicera, onda krenu na druge komentatore. Na kraju dana se toliko uzbude da postanu nervozni. Glasni su.

Dan pošto im ispadne reprezentacija, neće moći da se sete s kim je igrala.

Ima do kladionice što kaže Čupić. Male su kvote na rukomet. Tu ne možeš 90 minuta da se braniš i odigraš 0:0.

Ima do ljudskog karaktera. Potrošili ste više nego što ste planirali za praznike, poskupela struja, žena NE DA, pa vam poraz u rukometu dođe kao neki novogodišnji mamurluk koji je kriv za sve i na kome se treba isprazniti.

Ima do lečenja kompleksa. Svi smo mi za medalju, ali u snovima.

A ako ne osvojimo medalju? Smenjuj, seci uši, JA SAM SLEDEĆI.

Na neki perverzan način uživam i u takvoj atmosferi. Znam šta me čeka narednih 11 meseci, tako da negde i ne uzimam za zlo.

Kažu biti srećan znači biti bogat i anoniman. Za novinara nesreća je kada piše o nečemu što nikoga ne zanima.

……………

A poraze brojimo i realnost kusamo. Da je Srbija bila bolja u odbrani, a kada je stisla odbranu bolja u realizaciji na kraju. A da je Cupara izvukao još 2-3 na kraju one što su ga „pipnule“, a da je Milosavljev bio tu dan pre, a ne jutro posle Nemaca. Da je video igrica, možda bi bilo lakše, ali su živi ljudi. Doduše, napad nam je funkcionisao kao na „Playstation-u“, „mali Kuka“ je doktorirao rukomet pred španskom komisijom. Suma sumarum, Nemci su bili bolji baš za to „da je“. Srbija je izgubila, ali turnir je toliko dugačak i ukrštanje tako nezgodno da uvek čuvam onu omiljenu da se „mrtvi i ranjeni broje na kraju“. Prvo „dosadni“ Katar, klub, a ne reprezentacija, sa trenerom-babarogom, zbog koga će neko zaplakati siguran sam, do kraja. Nadam se ne njegov učenik Đerona.  Ova generacija Marsenića i društva će upravo kvalitet morati da dokaže kroz pobede u mečevima koji se moraju dobiti. Katar je prvi na toj listi.

Čitajući neke najavne tekstove za Makedoniju, video sam da je jedno ozbiljno rukometno ime koje nije u ljubavi sa trenutnom postavkom u stručnom štabu i Federaciji spominjalo medalju. Medalju!? Koja provalija između realnosti i naučne fantastike. Medalju? Možda je mislio na „Prezident Kup“? Makedonci nisu imali slabiju reprezentaciju poslednjih 20 godina. Ovo je nulta tačka. Mora sve iznova. Zaboravilo se onih 10 godina bez velikog takmičenja. Daleko je sunce.

Utisak je nešto drugo. Utisak je da mora bolje. I mora već od Argentine koja je opet favorit sa 12 igrača iz ASOBAL-a, Simonetom, golmanom koji je prošle sezone osvojio Ligu šampiona, ali lakše će se ako se prihvati trenutna situacija. Dok to ne dođe sezona slobodnog lova na Lazarova, Jonovskog je otvorena. Sve najgore, gas do daske…

Priče oko Hrvatske su ispričane. Zato više volim one o Egiptu. Koliko je novca uloženo u infrastrukturu Federacije, kakve su rezultate pravile generacije 98,00 i 02, ko im vodi oba najbolja kluba i reprezentaciju već godinama (prokleti Španci koji eto i u Srbiji uzimaju hleb boljima od sebe). Bio sam i video. Naviknite se na Egipat. Ajde što nam treba da nas ne bi zvali evropskim sportom, nego što je to prevazišlo šinjel Hasana Mustafe i „namestićemo nekog sa sudijama“. Egipat je svetska rukometna sila.

Sve ono što je Egipat uradio u gornjem pasusu, Hrvatska nije. Poslednja velika stvar u hrvatskom rukometu je teleportovanje u studio RTL-a. A Šprema i Peru bole kolena…

Oni u studiju, a onaj s kim su igrali pre 15-18-20 godina i dalje vuče polukontru u 42. minutu i kaže mi:

„Nisi dobro shvatio. Ja hoću da igram do 2024. a da li će me selektor uzeti za Olimpijske Igre, to ne znam.“

Sto puta sam napisao i još hiljadu puta ću ako treba. Nikola Karabatić.

Takvog ovaj sport nije imao.

Ostavi komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *