Dajte konačno rešenje! Da ono postoji i da je univerzalno svi bi ga implementirali i bili najbolji na svetu. Na sreću oni koji znaju šta je sport, shvataju da je pobedničko postolje dizajnirano na tri nivoa, a da na njega žele svi, u tome je i najveća čar i tajna razbibrige oko koje nam se vrti život.
Oni koji ne poznaju, traže u januaru, junu, avgustu, decembru, ma svakog dana priliku da izleče svoje frustracije, a ima i malicioznih, koji u porazu pronalaze šansu za sebe u budućnosti.
Mnogi su ovih dana lupom tražili razliku između hrvatskog i srpskog rukometa. Ako je nisu jasno videli na samoj utakmici, onda su golim okom mogli da je vide par dana kasnije. Šta je minuli rad? To je decenija sa dva kluba u Ligi šampiona i Ligi Evrope, a iz toga desetine i desetine igrača koji posle Zagreba i Nexe-a nisu završavali u moldavskim i anadolskim vukojebinama kao što je slučaj sa srpskim. Zato Horvat sada poteže 42. igrača i vadi iz šešira sve bolje i bolje, iskusnije i iskusnije, a u Srbiji smo došli u situaciju da nemamo 20 igrača koji imaju dve prosečne sezone u evropskim kupovima.
I onda očekujemo da Marko Milosavljević koji je do prošlog juna sa saigračima jeo prazan burek u mesecima besparice i rasula niškog Železničara nadigra Musu, Cindrića i ekipu? Teška priča. Za ordinarne navijače nedokučiva, za malobrojnu domaću rukometnu publiku bolna. Da li to razume neko ko bi trebalo da razume? Ovo nije pitanje kokoška ili jaje. Klub je stariji od reprezentacije. Formiranje jedinstvene kadetske lige oslobođene troškova, pomaganje klubovima u borbi sa terminima i infrastrukturom po Beogradu i oslobađanje dece od plaćanja članarina je starije od finansiranja odlaska na Farska Ostrva klubovima ili sličnih nepotrebnih egzibicija koje su vidljive i prikupljaju političke poene i srceparajuća klupska saopštenja. To je ulaganje u razvoj. Ako u tome nema pomaka, nemamo se čemu nadati.
Uvek sam bio stava da ako država želi od prostorija u Tošinom bunaru da napravi pekaru, ona će to i učiniti. Magacin i veš mašine uveliko rade u bivšoj konferencijskoj sali RSS – najboljoj takve vrste u evropskom rukometu. Ne možete očekivati ozbiljan rukomet u zemlji u kojoj KK Crvena zvezda i KK Partizan imaju po deset miliona eura budžeta, a 100 rukometnih klubova zajedno 10 puta manje. Da nam Francuska nije napravila Pešmalbeka, a Mađarska Borzaša, gde bi bili i u Segedinu? Nadam se da će se makedonski đak Dodić vratiti na pravi put, a da će nam Barselona isporučiti gotove proizvode – braću Cenić, Mitrovića Visla, pa da možemo da budemo konkurentni do kraja decenije. To je srpska rukometna realnost. Od nje da se krene, pa pamet u glavu i u suštinske promene, a ne kozmetika.
Za sada je 14. mesto, prvi šešir i lakši put do SP 2023 na kome je Srbija od poslednja četiri puta učestvovala samo jednom posle „blic kriga“ Ljube Obradovića protiv Portugalaca, ono što bi trebalo da nas zadovolji. Korak napred.
Crnogorci slave, vazda su imali neverovatne talente, ali što se tiče rukovođenja reprezentacijom, od njih se može puno naučiti. Izabrali su Roganovića, čoveka koji se izgradio u jednoj Švedskoj, dali mu vreme i odrešene ruke, tri i po godine su prošle, korak po korak i evo rezultata. Da recepta nema, tu nam je primer Crnogoraca. Sva deca moraju da pobegnu što ranije iz zemlje ako žele da prosperiraju. Uslova nema, klubova nema, samo suvi talenat i jaka glava. S vremenom su stvorili popriličnu bazu respektabilnih imena i timski duh, što ih nije baš uvek krasilo. Kontinuitet čarobna reč.
I da svetu ponudimo bekovsku liniju Holandije od 182,173 i 185cm, neko bi rekao da nije u skladu sa našom školom i mentalitetom. I kada krenu priče o „akademiji“ koja pravi igrače u Holandiji, zemlji najviših ljudi u Evropi, verovatno se i tu desilo da je neki „škart“ od fudbala i hokeja na travi dospeo na rukomet, ali i iz škarta se dobrim radom može napraviti čudo.
Opet mađarska akademija i basnoslovna ulaganja nikako da urode plodom.
Zato je sport sport.
Volite ga, uživajte u njemu, ali ga ne shvatajte kao pitanje života i smrti.