Balkan-Handball.com

Kolumna Žike Bogdanovića: Metalurg od blata napravljen…

Kada sam pre Prvenstva Austriju apostrofirao kao tim koji će osvojiti grupu u Beču, poučen iskustvom sa EURO 2010, kada je isto ovako siromašan sastav držao lekcije mnogo boljima od sebe i pevao „Sweet Caroline“, naišao sam, tradicionalno, na otpor u makedonskom rukometnom puku.

Navikao sam da su Makedonci, zaljubljeni u rukomet i puni samopouzdanja na osnovu klupskih uspeha prethodnih godina, najmanje realni kada su u pitanju mogućnosti svog državnog tima. A mogućnosti su skromne, jer je i takva baza iz koje se izvlači reprezentativni kadar. Ona se sada popunjava, ali na naplatu su stigle godine nerada i nekoliko generacija s kraja osamdesetih i početka devedesetih koje su ispuštene i praktično ne postoje.

Bez obzira na sve, ovaj tim je mogao bolje na Evropskom prvenstvu. Nije to bila ona Makedonija na koju smo navikli, srčana i borbena do kraja. Balon se izdušio nekako, i pored toliko ljudi na tribinama. Ovog puta, euforija nije bila vetar u leđa, nego upravo kontra.  Od Austrije se može izgubiti, ali onakav poraz ne služi na čast, više je ličio na kapitulaciju pre vremena. Igrači smušeni, izgubljeni, reakcija sa klupe nedovoljna, sve je nekako prošlo bez adekvatnog tonusa u kome treba biti kada ti ostaje 60 minuta za „biti ili ne biti“ na velikom takmičenju. U tome je i odgovornost Danila Brestovca. Ono kadetsko SP prošlog leta i ovaj EP nisu ga afirmisali kao trenera.

Veliki minus je bio izostanak Velka Markoskog u odbrani, a ono što je najviše nedostajalo, to je rukometna veština Filipa Mirkulovskog, igrača za kakvog će mnogo vode proteći Vardarom da bi se ponovo stvorio. U svakoj ekipi treba jedan Žuti da sakrije loptu. Tranzicija koja je počela 2017. godine sa Linom Červarom, još uvek traje i ne daje rezultate. A, da li postoji uopšte izbor ili drugi put?

Ne. Jednostavno, mladi se moraju čekati. Čeka ih i Kire Lazarov, kome igranje za reprezentaciju u ovim godinama, što bi rekao veliki srpski dramaturg Siniša Kovačević za svoj angažman u politici „treba kao dobra upala prostate“. Bez Mirkulovskog i Pribaka, makedonska reprezentacija je došla pred svršen čin i ogolila istinu. Sudbina je u rukama Filipa Taleskog i Filipa Kuzmanovskog, a oni su još uvek nespremni da je nose na leđima.

Rano su otišli u inostranstvo, a i da to zanemarimo, otišli su u klubove gde se znalo da neće igrati. To me podseća na karijeru jednog od najvećih talenata sa ovih prostora, „zlatnog dečka srpskog rukometa“, Žarka Šešuma, koji je napravio prvi pogrešan korak kada je Sintelon zamenio Vespremom, i od toga se nikada nije oporavio. Napravio je karijeru, ali daleko od onakve kakvu su mu predviđali. To sada žive Taleski i Kuzmanovski, i ne znam da li će se izvući.

Metalurg je bio majka, a Lino Červar tata. Od dve titule Evrope Vardara ostaće uspomene, a od rada u „Autokomandi“, ostajali su igrači za reprezentaciju. Poslednji razgovor koji sam vodio sa Linom pre par dana ispred svlačionice Hrvatske pred meč sa Srbijom, završili smo komentarom o Metalurgu i šansama da se domogne Kelna:

„Nisu mi dali da dođem do vrha“, rekao je.

I da, da je onakvog Metalurga potrajalo još pet godina, druga bi se pesma pevala u Beču, siguran sam. Projekat pravljenja jednog igrača zahteva vreme, posebnu pažnju, euforiju koju gradiš oko njega, rad i šansu koju mu pružaš. To nigde ne možeš da imaš osim kod kuće. Tako su dobijali svi, i taj Mojsovski, i Mirkulovski, Georgievski, Jonovski, Markoski…

I tu dolazimo do velikih istina. Metalurg je od ambicioznog kluba postao malo jača škola rukometa, Vardar ni sam ne zna šta mu je ideja, osim da preživi ovu sezonu, ali kao i prethodnih 10 godina, bez uticaja na MKD rukomet, a Eurofarm se još uvek pozicionira između ambicije da sedne na tron i želje da bude makedonski proizvod. U svemu tome, reprezentacija će malo da sačeka.

Benefit će sigurno doći iz svesnosti RFM gde leži problem, ali i okrenutosti radu sa mladima kroz KL7 i slične stvari. Popularnost će neminovno doneti i kvalitet, ali vreme otkucava. Čudno, i neprijatelj je, i saveznik.

2 Comments

  1. Pingback: Жика: Вардар ни самиот не знае што му е идејата, нема влијание на мак ракометот веќе 10 години - SPORTCLUB.mk

  2. Marija

    20/01/2020 at 10:51

    Lino je donosio nizorazredne igrace iz hrvatske kako se ne bi promovisali u Metalurgu.Tako da od Lina toliko dok mu je samo novac bio u glavi a najmanje nasi igraci i podmladak.Dobie je on i Mojsovskog,Mirkylovski,Jonovski i druge vec irzeadjene igrace sa dovoljnom minutazom.Lino nije napravio od njih igraca.I svaka generacija igraca nosi nesto sa sobom.A ovo sto si napisao za Vardara to je sve tacno nista se nije radilo,zato i sad imamo i problem u reprezentacii.Svi ti momci koi su bili na kadetskom prvenstvu ne igraju u svojim klubovima vece neku ligu sa decacima.Sistem postavljenosti je problem,evo vidim sada se pocelo nesto temeljno raditi sa svim generacijama pa valjda za koju godinu mozda 3 ili 4 vidimo nekih rezultata.

Ostavi komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *