Sve što ste videli u prethodne dve nedelje mogli ste i da prespavate. U ženskom rukometu „sve je na svom mestu“. Uz Novakov Australien Open, „četiri skakaonice“ i novogodišnji koncert „Bečke filharmonije“, GRAND SLAM naših života u ovo doba godine upotpunjuje i ženska rukometna reprezentacija Norveške. Prava je šteta što ženski rukomet na ovim prostorima nije konkurentniji pa da više ljudi vidi i uživa u fenomenu devojaka koje što bi rekao jedan od uzora polusveta mlađih generacija „mleju, mleju,mleju“ sve što im stane na put. Norveška je uvek posebna, da li došla do zlata ili ne. Nasmejana, borbena, uvek motivisana protiv koga god da se igra, gladna novih medalja i pehara, superiorna u svemu. I bez Stine, i bez Nore, one guraju svoje. Ne puštaju trenera niz vodu kada znaju da će mu videti leđa, jednostavno, shvatanje sporta na najsavršeniji mogući način. Mislilo se posle Mari Brevik da ne može bolje, a onda je došao Torir, pa je bilo bolje. Šta nas čeka, ere se smenjuju, moraće i Lunde jednog dana u penziju, ali sve se nekako nadam da ova magija neće prestati.
Kada kažem „prespavali“, onda mislim na to koga ćemo gledati u Beču. Crnu Goru iz Ljubljane zamenila je Mađarska u Beču, isto domaćin koji je izgurao priču. I sve se i u prognozama svodilo na to, ko će biti četvrtfi pored velike trojke Norvežanki, Francuskinja i Dankinja, Švedska ili Mađarska. Sve ostalo bilo je negde očekivano. I finale se nameće, ali da dopustimo ipak da nas nešto iznenadi. Lepo je što su Mađarice ponovo u borbi za medalje posle Beograda 2012. Svi koji ulažu treba da im se vrati…
A šta ćemo sa nama. Dragan Adžić je još jednom pokazao da je najozbiljniji trener na ovim prostorima. Prvo, napravio je „dream come true“ momenat sa Slovenijom u Parizu, nešto što je i danas, i juče, i sutra, nezamislivo. Izvukao je 101% iz te generacije, a sada nastavlja sa novom. Kod Adže se dobija svaka utakmica koja bi trebalo da se dobije. Ekipa ima kičmu, hijerarhiju, najbolje stvari se vide, pa iako su se balkanski malodušno raspale na kraju protiv Nemačke u poslednjem meču, Slovenke su odradile odličan posao i nastavile da igraju na gornjoj granici svojih mogućnosti.
Duh Dragana Adžića živi i u Suzani Lazović. Namestila je njegova odbrambena specijalka ono u čemu je bila najbolja, a za sve ostalo neophodan je ekstra kvalitet kod više igračica koji Crnogorke u ovom trenutku nemaju. Ono što je ostalo od vremena Adžinog, ta kohezija, to zajedništvo na terenu, taj momenat „e sad ću da ti ….. …“, to se zove kult. Kada toga ima svakome je lakše, pa i selektorki – debitantkinji koja može biti zadovoljna i sobom, i devojkama, i osmim mestom.
Srbija i Hrvatska. Tuga. Hrvatska od reprezentacije koja je pre četiri godine došla do bronze, sada do tima koji ne može do drugog kruga. Rezultat govori više od hiljadu reči. Kod Srpkinja, on je bio očekivan. Dobili smo ono što smo očekivali, a nismo želeli. U kom pravcu krenuti, šta će nas pomeriti sa mrtve tačke posle 1-11 na poslednja tri takmičenja i skinuti nadimak „Čileanac“ koji je sada već bivši selektor dobio, čekamo i gledamo….i nadamo se, nema šta drugo.
Uživajte u finalnom vikendu. Red je, biće dooobrog rukometa.
