RUKE GORE ZA ŠAMPIONE: „Kada ceo svet stane u 194 km…“

PIŠE: ŽIKA BOGDANOVIĆ

Beograd deli od Đakova 194 kilometara. Tog juna 1988. godine kada se u slavonskom mestu rodio dečko po kome će ovaj grad postati poznat širom sveta, tek dva sata vožnje „Yugom 45“ odatle, devetomesečna curica od Lekića je pravila svoje prve korake po vrelom beogradskom asfaltu. Jugoslavija je i dalje bila sila u svemu i svačemu, Beograđani su se spremali za poslednje bezazlene letnje noći u Rovinju, gledao se „Bolji život“, Šjor Lujo išao ruku pod ruku sa Gigom Moravcem, čekajući da „Čileanci“ ostvare san svakog vlasnika crvenog pasoša od Jesenica do Gevgelije – osvoje titulu prvaka sveta u fudbalu  (jedinu koja je nedostajala u sportskoj kolekciji).

Oboje su odrastali u jedno ludo vreme. Mali Dule i mala Andrea nisu produkti moćne jugoslovenske rukometne škole. Oni su najlepša stvar onoga što je preživelo „zlatno doba“ i zamenilo veliku državu koja je pravila naš sport – rukomet, ovakvim kakav jeste danas. Zbog toga je ovaj podvig i još veći. Dok su se na VHS trakama vrteli i premotavali potezi nekih ogromnih Ruskinja, grubih Mađara i brkatih zapadnih Nemaca, u rukometni svet su stigle i dugonoge Brazilke, francuski „tenkovi“  i „avioni“ iz Mozambika i Surinama, naturalizovana balkanska krv pomešana sa zapadnim mentalitetom i sistemom treninga pod raznim zastavama, sjajni Skandinavci sa svojim poimanjem života i sporta, pa temperamentni Latinosi koje smo „mi“ učili i naučili rukometu. Svet se uvećao, a mi smo se smanjili.

Ne znam da li su Dule i Andrea imali priliku da se upoznaju pre nego im je „veliki vezir“ Hasan Mustafa uručio pehare na centru dvorane u Herningu. Bez želje da budem patetičan i jugonostalgičan, tih 194 kilometara u drugim okolnostima, u jednoj generaciji, 1987-1988, značilo bi da su odavno već prijatelji, da ih je neko ubitačno leto na Rogli već učinilo sapatnicima.

Slučaj je hteo da ih spoji baš u trenutku koji će pamtiti čitavog života. U danu kada je njihovom majstorstvu aplaudirala čitava Evropa.

Rađanje Balkan-Handball.com poklopilo se nekako sa Andreinim odlaskom u profesionalne vode. Te 2007. godine, kada smo postavljali sajt na noge, najtalentovanije dete srpskog rukometa otisnulo se preko grane – u Ljubljanu. Slučajno ili namerno, pratili smo se sve ove godine. Njena energija i shvatanje da se rukometu mora vratiti ono što se od njega dobilo, bio je taj neki „kvrc“ za ljubav na prvi pogled. Ona traje do danas, jer nije bila oročena ni brojem golova, ni sa jednom, dve loše partije.

Večeras mi je žao što brišemo sve budalaštine koje isfrustirani ljudi šalju na naše tekstove. Od njih bi se mogla napraviti jedna lepa zbirka. Jedno deeebelo poglavlje bi se zvalo „Kako su novinari od Andree Lekić napravili igrača“. Kada malo bolje razmislim, teško je da su moju koleginicu i mene zbog nekoga više napadali i vređali u ovih sedam godina.

Šta da radimo, napravili smo je. izvinite ako smo uspeli ceo svet da zajebemo…

Kada su ovakvi svečarski momenti, onda čovek mora malo i da otvori dušu. Ima u toj novinarskoj dosta toga, koji vam pomažu da kreirati slike, stvorite neki sistem vrednosti, odvojite žito od kukolja,narodski rečeno, a koje jednostavno, ne širite dalje. O Duletu ću jednu kratku. Pred Evropsko prvenstvo u Beogradu igrao se Kup Nacija u tri grada. U beogradskom hotelu „IN“ skupili se novinari. Tadašnji glasnogovornik nam ugovori razgovor sa Vorijem, a za Balića reče „vidite, u kakvom je raspoloženju“. Juriš na Balića, dobro je, „na pravu nogu je ustao“, nasmejan i vedar, Ivano u najboljem izdanju.

Za kraj, poželesmo i Duvnjaka, ali odgovor je bio „Domagoj ne daje izjave“.

„Kako ne daje?

„Ne daje“

Nikada ne kritikujem bez razloga, ali za takve stvari je „zero tolerance“. Sastavio sam tekst i dobro „nagazio“ momka pozivajući ga na profesionalizam i to da treba da bude idol mladima gde god bio. Čuo sam posle od kolega da su ga i hrvatski mediji propitivali o tome.

Do sledećeg kontakta je došlo kada smo ga juna prošle godine izabrali za najboljeg igrača sa Ex-Yu prostora. Čim je saznao, uredno se javio na poziv i zahvalio. Uradili smo lep intervju – neku laganu priču.

Na kraju sam mu kroz zezanje rekao „vidim da ono iz Beograda nije ostavilo traga“.

Dobio sam odgovor koji nisam očekivao:

– Zašto bi? Bila je to dobra lekcija. Fino peckanje po prstima“ – rekao mi je i usput se nassmejao.

Ubrzo smo završili razgovor, poželeli sve najbolje jedan drugom, a ja ostao da stojim i ćutim par narednih minuta. Prisećao sam se svih „zvezda i zvezdica“ koje su mi merile svaki zarez i durile se zbog toga.

Što se mene tiče, on je od tog trenutka pobednik.

Objasnite ovima sa raznih meridijana, da je to samo dva sata vožnje, i to Jugom 45…