Dolazak nemačkog Flensburga u Novi Sad u okviru EHF Lige Evrope je najveći klupski rukometni događaj unazad više od 10 godina kada je srpski rukomet u pitanju. Tim koji u svojim redovima ima najveće zvezde svetskog rukometa poput Simona Pitlika i Jima Gotfridsona, svetske šampione kao što su Emil Jakobsen, Mensah Larsen, Lukas Jakobsen i Kevin Meler, neke od njih i trostruke, stiže na megdan Vojvodini u okviru drugog kola EHF Lige Evrope što je verovatna najveća utakmica u 70 godina dugoj istoriji kluba sa Dunava.
To, međutim, neće napraviti jači odjek u javnosti i dovesti više ljudi na tribine od onoga što smo već navikli kada su evropske utakmice najboljeg srpskog kluba u pitanju u poslednje dve sezone od kako traje i uzlet na međunarodnoj sceni. Odluka kluba da dočeka jednu od najboljih ekipa na svetu u svojoj „Slanoj bari“ koja je okvirnog kapaciteta do 2.000 mesta, uskratila je šansu da mnogo više ljubitelja igre na 40×20 i onih koji bi to možda i postali gledajući neke od najboljih svetskih rukometaša, dođu, vide i osete šta to znači vrhunski rukomet. Ovako ostaje rekord u brzini razdeljenih karata za dvoranu sa po desetak redova na tri tribine, ali i velika žal i ogromna šteta što slika i poruka iz velike hale „SPENS-a“ sa 5-6.000 gledalaca na tribinama nije poslata u svet. Novi standard nije postavljen. A ko drugi treba i može da ga napravi u ovom trenutku, ako ne Vojvodina?
Treba uvek birati reči s obzirom da je Vojvodina najozbiljniji srpski klub čiji projekat zaslužuje podršku osiromašene rukometne javnosti u potpunosti, ali nerazumevanje trenutka u kome treba napraviti organizacioni i marketinški iskorak, samo može da zaboli sve one kojima je rukomet u srcu i neshvatljiv je. Klub koji otvoreno govori o ambiciji igranja u EHF Ligi šampiona čim se ona sa 16 proširi na 24 učesnika, nije iskoristio jedinstvenu priliku da ove sezone pokaže EHF-u da može da napuni najveću dvoranu u svom gradu, treću u državi i na taj način pošalje poruku koja bi odjeknula svuda. Zbog sebe, ali i tih nekih klinaca koji nikada nisu imali priliku da vide svetske zvezde uživo. Dok je košarka već zaboravila „Pionir“ sa nedovoljnih 8.000 sedišta i dok traje „tuča“ oko termina u Beogradskoj Areni, najuspešniji rukometni klub sa nekoliko srpskih reprezentativaca nije bio spreman da ponudi nešto više i napravi ozbiljan spektakl o kome će se pričati danima i izlazak iz „mišije rupe“ u kojoj se kao sport nalazimo u medijskom pogledu.
I nema sumnje da će goreti i na „Bari“, da će atmosfera biti domaćinska, da će umornoj „all star“ ekipi biti potrebno vremena da se navikne na malu halu, buku, pritisak, ali…
„Prvak Evrope igra u Novom Sadu, a za to niko ne zna“, naslov iz Monda, jedinog „mejnstrim“ medija koji je uopšte napisao nešto u najavi utakmice, možda je malo prenaglašen u smislu „prvaka Evrope“, ali apsolutno gađa suštinu. Ako ne verujete Balkan-Handball-u, onda eto vam percepcije nekoga ko nije iz „rukometnog balona“. Niko, ali niko, ni u Beogradu, ni u Nišu, ni u Subotici, kome rukomet nije radna obaveza ili direktno pasija, nema pojma o tome da će ovakva imena danas igrati u Novom Sadu. To sve ide na dušu kluba koji je i dalje u medijskoj hibernaciji misleći izgleda da su Beograd i njegovi mediji neprobojni zid za bilo šta što dolazi iz Pokrajine.
Mi, koji se bavimo medijima i srpskim rukometom smo navikli da živimo u svetu u kome ni jedan klub na domaćoj sceni nema potrebu da informiše javnost o svojim utakmicama, šalje najave, izveštaje, izjave igrača i trenera, što je basic varijanta PR-a nešto što se svuda podrazumeva, a da ne pričamo o nečemu više i bilo kakvim strategijama. Imali smo „večiti derbi“ u Šumicama, bez traga i glasa, jer su zajedničke konferencije beogradskih klubova bile IN pre 30 i 15 godina, a sada su verovatno relikt prošlosti jer je bolje ćutati i da niko ništa ne zna. To propadanje i gubitak svesti je došlo sa osiromašenjem klubova, i to je jasno, ali ni klubovi više nisu tako siromašni i nemaju pravo da se vade na to. Ogroman je problem nedostatak svesti o javnosti posla kojim se bave, a pre svega odgovornosti za promociju rukometa na sve moguće načine. Klubovi su odgovorni za promociju rukometa isto koliko i RSS, koji je najmoderniju PRESS i konferencijsku salu u evropskom rukometu pretvorio u magacin. Verujemo da će novi generalni sekretar RSS Aleksandar Brković imati volje i snage da vrati taj prostor prvobitnoj nameni i napravi svojevrstan rukometni HUB, jer svest o potrebama vremena ima, za razliku od svog penzionisanog prethodnika.
Mi se u Srbiji izgleda igramo „sakrivanja rukometa“, koji mediji treba valjda da traže!? Svi su digli ruke, niti zna onaj iz Kurira, Tanjuga ili Blica ni klubove, ni igrače, ni za vaše podele, delegiranja, ni ko piše komentare gde na kom portalu, prate ljudi ono što im je dostupnije i afirmativnije za njihove urednike i karijere, ostalo je par budala koji nešto guraju na svoju ruku, čak i mimo svih redakcija. A i na te su mnogi kivni, ne valjaju, najbolje da je totalni mrak.
Utakmica sa Flensburgom je trebalo da bude promocija svega dobro urađenog u Vojvodini unazad godinama i najava da se srpski rukomet vraća među najveće igrače – među elitu.
Zato boli kada se propusti ovakva šansa.
