Ne znam odakle da krenem, da li je čaša polupuna ili poluprazna? Jahač apokalipse koji nikako da stigne, neke nakaze koje bi trebalo da nam kažu da smo i mi takvi, ujedinjeni u različitosti, neki super hitovi moje generacije, pa ta kiša i ti brodovi i čamci, i ta kiša koja je padala kao po Putinu dok je sa Kolindom stajao na dodeli FIFA World Cup pehara Embapeu u Moskvi 2018. godine… Šta li su teoretičari zavere podveli ta dva događaja, gde se nebo otvara i sipa po Vladimiru Vladimiroviču, Makronu, Rogu…to se ne uklapa u ono da mogu šta hoće i kad hoće? Nešto se ipak ne može ili neće. Ta ceremonija, onako…bila pa prošla. Valjda i služi da bi se o njoj pričalo. Bog odavno ne živi na Zapadu. Ovi što se baš vređaju u hrišćanstvo, često baš ti najglasniji, bolje nek se pogledaju u ogledalo, prebroje lažne prijatelje, tuđe žene i sve ono što život nosi. Mi sa „zapadnog Balkana“, nismo Zapad, ali nismo ni daleko…iako se lično ne bih previše približavao u tim nekim stvarima. Najbolja je vatra oko koje se zgreješ, a ne opećeš…
A rukomet, standardno. Neki Ameri zabavljaju Twitter pričama „hajde da se skupimo i pobedimo ove Evropljane u ovome…hand ba llu“, a rukometna komuna se pali i odgovara. Hoće to, ali u Holivudu, da se snimi, kao Amstrongov hod po Mesecu. Ko misli da će tako decenije i decenije tradicije i rada zameniti sa tri meseca bildovanja kvadricepsa u teretani, taj je glup. A najviše volim onu.
“Kad umreš, ti ne znaš da si umro i nije ti teško. Teško je drugima, isto je i kad si glup“
Tako će pričati i za četiri godine u Los Anđelesu, a mi ćemo večno imati kompleks „daj da im pokažemo kako je rukomet u stvari dobar“ i „nismo globalni“.
Takvi smo kakvi jesmo, ko se bavi razvojem i određuje pravila, dobri smo….da smo živi.
Hajmo sada konkretno. Šta mi se ne sviđa. Hala, nedovoljnog kapaciteta za ono što rukomet može u prestonici najtrofejnije nacije u istoriji. Nekako mi je i nestvarno da Nikola Karabatić nije bio opcija za držanje zastave Francuske na ceremoniji, ali je očigledno “betting skandal” od pre više od 10 godina učinio svoje. Stvarno je frustrirajuće kada vidiš da u TV prenosima košarkaškog turnira statistika igrača fercera, dok je na rukometu mrtvo more, imamo samo rezultat, a i on nekada ne radi, pa nam prikazuju kadar sa semaforom, kao da smo u Minhenu 1972. Šta radi taj IHF? Ko je odgovoran za to? Daj da sakupimo svako po malo da proradi. Za popularizaciju rukometa, pogubno, imajući u vidu da 90% ljudi širom sveta pojma nemaju o čemu i kome se radi. Dok je odbojka na pesku ispod Ajfelovog tornja, peskaška verzija rukometa je u predgrađu, Kreteju, samoorganizovana, pokušava da zainteresuje nekoga, nakon što je ostala bez mesta na Igrama i sada, i u Los Anđelesu, i ko zna kada i da li…labudova pesma.
Rukomet u ova tri dana, bilo je dobrih momenata. Lepo je videti da te vanevropske selekcije pobeđuju. Uhvatim sebe da navijam za neke od njih. Angola se digla, Japan će se tek dići u budućnosti, Brazilke grizu kao nekada, Egipćani su ozbiljna rukometna sila, ništa nas ne sme iznenaditi. Lepo je videti majstore rukometa, ono prvo poluvreme Jasuhire protiv Hrvatske, Brunu de Paulu kako cepa odbranu na pola već na prvom koraku, “ženskog Volfa” Moreski, kako ga Simon zavlači u dalji ugao u poslednjoj sekundi sa tek 20 godina, mnogo momenata koji pokazuju gde je rukomet i zašto su neki tamo, a drugi nisu…
Još uvek verujem, 24 sata posle onog demontiranja Francuza u sred Pariza od strane Danske, da je to samo početak jednog dobrog dokumentarnog filma. Znate ono, “tek smo se tada pogledali u oči” i ostali copy-paste scenariji koji bi trebalo da nas inspirišu i motivišu sa poslednjom scenom, Nikola ispred Trijumfalne kapije, medalja, žena, deca, brat i mama. Francuzi nemaju golmana, to je činjenica, ali nisu ga imali ni u Nemačkoj u januaru pa su pobedili. Duge će biti ove dve nedelje. A Pitlik i Gidsel? Pa onakvi raščupani i koštunjavi u srpskom rukometu bi u selekciji prošli kao po onoj Pantićevoj:
“Oliver, Šojiću, taj ne sme da prođe”…
Rukomet se toliko ubrzao da ovde još uvek ne možemo da isprocesuiramo šta nam fali i gde grešimo. Brzinu nemamo, a veštinu se još uvek lažemo da imamo. Dakle, nemamo. A zbog nedostatka rezultata, ni ozbiljna tela nam više nisu dostupna. Dakle, početi iz početka ili od kraja.
Hrvatska na Sloveniju. Loše zvuči kada se pročita “i dalje verujem da Dagur zna šta radi”, jer se ništa nije ni desilo. Teško je igrati otvaranje, a još teže braniti te japanske kamikaze od po 70 kila. Hrvatska će se tek razmahati na turniru. Slovenci su razočarali u poslednjih 15 minuta protiv Španije. Ne zbog rezultata koji je bio očekivan, već više zbog gubitka glave, tih tehničkih grešaka koje nisu svojstvene ni njima kao majstorima na petoparcu, a i iskustvu koje imaju.
Neka se sutra dobro pobiju. Nama će biti gust, makar i u 11 ujutru.
