Balkan-Handball.com

Rukometno leto u Srbiji: "Doktor Valdevit i magistar Savić"

 Rukometno leto u Srbiji, obeležili su rezultati ženske juniorske reprezentacije, koja je na EP u Holandiji osvojila četvrto mesto, kao i muške generacije 1994, koja je na EYOF-u u Turskoj, došla do bronze. Taman kada se rasprela priča o finansijskoj nemaštini, politici, umiranju trenerskog esnafa, lošoj kadrovskoj politici, neradu u klubovima i slično, ovi rezultati su se jednostavno dogodili, srušivši mnoge teze i antiteze.

Prva i osnovna je da u Srbiji nema više kvalitetnih – školovanih trenera. Ima ih, ali oni nikako ili retko dobijaju šansu. Umesto njih, u prvi plan su se izgurali ili su ugurani, oni koji često sve znaju. Za njih je trenersko usavršavanje, pohađanje seminara ili insistiranje na završetku Više trenerske škole ili ne daj Bože, Fakulteta, vređanje njihove inteligencije i minulog rada. Onog rada, koji nam nije doneo seniorsku medalju već deset godina, a uspehe u mlađim kategorijama sveo na domen senzacije. Za njih je i ovaj tekst vređanje, omalovažavanje i poziv na kuluk.

Loši đaci krivine hvataju samo tamo gde nema utabanih staza. Trenerskih staza u Srbiji nema. Sistem trenerskog školovanja se menja, kako god neko podvikne u novinama. “Diploma ne čini trenera”, reče jednom jedan selektor naše reprezentacije, a to ubrzo i videsmo na najbolniji mogući način.  U “sistemu” smo svi. Kada on funkcioniše, onda na klupama sede maseri, sportski direktori ili bilo ko, ko se kvalifikovao da vodi ekipu, dok se ne podvikne. Trenerska licenca je najjeftiniji papir u našem rukometu.

A onda se pojave školovani ljudi koji naprave rezultat (Dr Zoran Valdevit i Mr Aleksandar Savić uz asistenciju Gorana Veselinovića). Bez želje da bacimo nevidljivu rukometnu anatemu na njih, koju može izazvati naslov teksta,  on ne može biti drugačiji. Samo školovane i uspešne ljude u prvi plan. “Dva u jedan”, što bi se reklo. Takvi se često i sami sklanjaju u stranu, kao i svi obrazovani ljudi, ne samo u sportu, pred navalom drugih. Zato i treba iskoristiti priliku, pohvaliti njihov rad i podsetiti da je ipak školska klupa, a ne kafić, osnovni preduslov za bolje sutra. Čak i kada nije, a svesni smo da postoje i drugačiji primeri, ne možemo prenebregnuti činjenicu da je poslednja medalja u seniorskoj konkurenciji osvojena sa Dr Pokrajcem. 

“Loša liga, nemaština, poluprofesionalizam i sve ostalo” na šta se mnogi pozivaju, pali su u vodu pred sjajnim srpskim juniorkama i njihovim trenerima, Valdevitom i Maksićem. Pre deset godina, pitali smo se, kako to da zlata, srebra i ostale medalje u juniorskoj konkurenciji ne pretvaramo u seniorske uspehe?  Zatim smo se raspadom državne zajednice sa Crnogorcima spustili na relacije EYOF-a i kadeta, koji  su već korak sa svojim vršnjacima u Evropi “gubili” na nivou juniora.  Naviknuti da kako godine idu, da se i jaz u igračkom razvoju između razvijenih rukometnih zemalja i nas povećava, ovaj uspeh Valdevitove čete, treba shvatiti još značajnije.

Uprkos tome što juniorke ne dolaze iz najboljih srpskih klubova, što neke od njih i nisu vodeće u svojim sredinama, pokazalo se da dobar reprezentativni rad može da anulira mnoge očite nedostatke. U pojedinim trenucima, Srpkinje su učile Evropu modernom rukometu, jakoj odbrani, tranziciji lopte u napadu, itd.  Iste one klinke, koje su pre dve godine, mučile muku na kadetskom EP, na kome se nisu proslavile u ulozi domaćina, uvek zahvalnoj.

Zato pored obezbeđenih uslova za rad, za koje svi koji rade u srpskim reprezentativnim selekcijama, imaju samo reči hvale, treba za trenere reprezentativnih selekcija birati najbolje. One, zbog kojih nećemo bacati godine uzalud. One, koji mogu da nas vode napred, a ne u uranilovku. One, dokazane, pedagoge i takmičare, u isto vreme. One, pred kojima ćemo, recimo, proleća 2014. godine moći da “skinemo kapu”…

Ostavi komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *