Srpkinja nema u Kini. Nema ni Crnogorki, ni Hrvatica, ni Slovenki, ni Makedonki. Na BiH i da ne pomišljam, ni reprezentaciju nemaju. I postavlja se logično pitanje ima li uopšte smisla da gledam Svetsko prvenstvo? Koga tamo da pratim? Nemačku ili Francusku sigurno ne, još manje Austriju ili Švedsku. Nisam ljubitelj egzotičnog rukometa iz Azije i Afrike. Komšinice sa severa, Mađarice, su mi uvek jako interesantne, ali bez magičnog dvojca Palinger-Gerbic koji bi me provereno prilepio za ekran, to ipak nije to. Norveška i Rusija su već viđene i ispričane priče, tako da se izbor zaustavio na komšinicama iz Rumunije.
Verovatno zato što najviše liče na nas, u nekoj bliskoj prošlosti. Imaju sjajan skup individualaca koji kao kolektiv ne može, neće, ne ume, šta god, ali ne funkcioniše uvek na nivou potrebnom za vrhunski rezultat. Setim se samo kako su izgubile od Španije u Skoplju tokom direktnog duela za plasman u polufinale, kao i izgubljene bronze godinu dana ranije u Parizu u već dobijenoj utakmici sa Nemačkom. Teže je bilo izgubiti te utakmice, nego ih dobiti. Moglo je biti i drugačije, ali nije. Poznato? I mi smo mnogo toga „mogli“. Čujem to s vremena na vreme. Šta znači „mogli“? Pitanje je zašto nismo? Da, slažem se, kod „mogli“ da ne izgubimo od Austrije u Hrvatskoj, kao ni od Francuske godinu ranije u Danskoj. Kod „mogli“ da ne ispadnemo od Poljske u jednim kvalifikacijama, pa i od Nemačke letos u drugim. Nemačka jeste jača, zvučnija, da kažem i bolja, to stoji, ali ne pobedjuje uvek bolji. Znači, opet, „mogli“ smo. I to je ono što kopka. I ne da mira. Dok smo mi „mogli“, drugi su uzimali medalje u situacijama kada smo i mi imali ekipe tog kalibra, ali jedna sitnica – mi nismo mogli za početak ni da se skupimo. A kada bi se nekad i skupili, naizgled nekako prešli preko okeana sujete, opet nam je nešto nedostajalo. Zato nam sada bronza iz Italije ne sija zlatnim, već dijamantskim sjajem, kao nešto nestvarno, teško dostižno.
I Rumunkama je srebro iz Rusije je jedina medalja u poslednjih 20 godina, samo su one sada za razliku od nas, u Kini, gde važe za jednog od favorita za najviši plasman. Važe, sa razlogom, još samo da to i pokažu, da ne ostanu večiti favoriti. Samo toliko. Da Ungureanu i Stanciu prikažu da su naučile od legendarne Dinu da blistave partije na golu mogu biti konstantne, da Varzaru bude na nivou osvajača Lige šampiona, da Majer i Puskasu uspešno pokriju neigranje fantastične Elisei, da Stanca i Manea pokažu da su zaista trenutno najbolji par pivotmenki, da Neagu zablista u svom raskošu talenta i mogućnosti(i da se vidno ne nervira kada joj ne prođe asistencija ka pivotmenu…hmm… to mi nešto poznato), da Meirosu „zlobnicima“ sruši sliku o njenoj lepoti kao najjačem adutu, da Lungu i Lekusanu budu prave vođe i bogate klupske karijere zaokruže konačno i reprezentativnim uspehom, da džokeri Geiger, Moldovan i Vadineanu utrostruče svoj učinak i da sve to lepo uklopi Radu Voina. Pre njega to nije uspelo nizu stručnjaka, zašto bi njemu? E možda baš njemu hoće i pored večite odrednice da Rumunke „nemaju mentalitet pobednika“. Možda je došlo vreme da se stvari konačno postave na svoje mesto. Želim da verujem u to. I ne mislim samo na Rumunke, mislim na nas.
I mi smo imali niz stručnjaka. Trebala bi mi i treća ruka samo da se setim koliko se selektora promenilo od povratka SCG na međunarodnu scenu posle sankcija. Od te 1996. do 2009. godine je na kormilu nacionalnog tima bilo čak 13 selektora. Za neverovati, rekordno, otprilike jedan godišnje, mada je bilo i kraćih mandata. Vuk Roganović, Dragan Nišavić, Natalija Cigankova, Milorad Milatović, Marko Isaković, Dragomir Čačić, Mile Isaković, Zoran Ivić, Anja Andersen, Sandra Kolaković, Časlav Dinčić, Dragan Markov i Duško Milić. Spisak je, iskreno se nadam, zaključen na neko izgledno vreme sa ovim poslednjim, mada je kao Crnogorac u najavi imao „veliki minus“. Od siline argumenta ostadoh bez teksta.
Nije za pohvalu, ali stoji podatak da reprezentacija Srbija do oktobarske pobede u Turskoj u drugom kolu kvalifikacija za EP nije slavila van zemlje u zvaničnoj takmičarskoj utakmici!(!?) Od pobede SCG u Rumuniji(opet one) nad tadašnjim svetskim vicešampionkama u prvoj utakmici kvalifikacija za EP u Švedskoj i odmah zatim razdvajanja sa Crnom Gorom, Srbija je vezivala samo poraze ukoliko nije igrala u Srbiji. Na EP u Švedskoj sa „t“ od tima koji je izbacio onu silu od Rumunije u kvalifikacijama(i naneo ispostaviće se sportsku nepravdu ekipi koja bi se za razliku od nas u Švedskoj borila za medalju), lako su nas ispreskakali i Makedonija i Austrija i Mađarska. I poslali nas odmah kući. I na EP u Makedoniji nismo bolje prošli, samo smo bili nešto tvrđi orah. Na poraze od Hrvatske, Nemačke i Makedonije u Skoplju i ne treba podsećati, bolni su. I u kvalifikacijama je gostujući teren postao noćna mora. Izgubili smo od Poljske u Lublinu, od Holandije prošle godine u Roterdamu, i neizostavno od Nemačke letos u Hamburgu.
I šta se onda desilo? U Antaliji su Srpkinje konačno srušile mitove o ukalkulisanim, podnošljivim i nadoknadivim porazima, od i do pet razlike.
Neslavan niz je konačno prekinut, i to na najvažnijem gostovanju Srbije u kvalifikacijama na putu ka Danskoj i Norveškoj. Uhvatili smo dobar pravac i ne vidim razlog da sa njega skrećemo. Previše smo skretali, lutali, previše toga smo propustili i ispustili predhodnih godina, vreme je da krenemo sa nadoknadom gradiva pre nego što opet padnemo na popravnom. Dokle više da padamo i skrećemo u slepe ulice? Niko ne kaže da će biti lako, ali ne mislim da smo toliko loši učenici da ne iskoristimo svoje prednosti i ponovo dopustimo da nas nema nigde, kao što nas nema sada. Ili pronalazimo svoje mesto na rukometnoj mapi ili ostajemo na margini.
Takmičenja u Danskoj i Norveškoj 2010(EP), Brazilu 2011(SP) i Londonu 2012(OI) kucaju na vrata. Ako sada nije vreme da se shvati da na dalje mora konstantno i istinski mnogo da se RADI, a manje priča, onda ne znam kada je. I na terenu i oko terena. Zna se čiji je teren, ali šta je sa stvarima „oko“? Sa kompletnim i kompleksnim jednim sektorom koji se zove marketing, koji uključuje toliko toga, a na kome se toliko malo radi. Možda se i radi više nego što se vidi, ali svejedno, rezultata na potrebnom nivou nema. Misli li se i o stvaranju imidža reprezentacije koji se razlikuje od ovog dosadašnjeg? Imidž je nešto na čemu se puno, znalački, savesno, strpljivo i stalno radi, ne danas za sutra i pomoću štapa i kanapa.
Da li smo svi spremni zajedno da radimo maksimalno, da nemamo za čime da žalimo? Ili ćemo radije opet da dođemo u situaciju da imamo za čim da žalimo i pričamo priče sa neizostavnim početkom „ a mogli smo“…
