Teško da ima šta novo da se napiše u vezi ovih jubileja. Dok je Balkan-Handball.com rastao kao sajt, oni su Zoki i meni bili potrebni, eto, kao podsećanje na sve ono što smo dobro uradili za rukometnu zajednicu, za koju smo mislili da se vredi cimati i boriti. Kako su godine išle, a naš olimpijski ciklus ulazio u svoju završnicu, umorili smo se, i ona, i ja, od nedorasle i nepromenjive svesti većine ljudi, upletenih u rukometna dešavanja u Srbiji i šire. Umorili smo se i od besparice, nemogućnosti da stvorimo uslove za kvalitetan rad i slično. Zato i na ovu četvrtu godišnjicu, u martu 2011, koji je, posebno u Srbiji, ovenčan atentatima, demonstracijama i svakojakim glupostima, ne želim da raspredam o onome što je loše, jer se bojim da ovaj tekst ne bi imao kraja. Balkan-Handball.com je rođen kao pozitivna ideja i u svom korenu je jedna slatka zabluda, koje se teško čovek može odreći. Teško, zato što je naš, nastao od deset prstiju. Zato što su noći i dani uloženi u njega, ljubav. Ljubav prema sajtu? Zvuči bolesno ili kako već, ali siguran sam da nisam jedini, koji to oseća prema BH-u…
Ovaj blog će biti četirihiljadešeststotinaosamdeset i neki (468? – ima nekih petnaestak tekstova sa samog starta, koji nisu uneti, pa oni prave pometnju) tekst unet u bazu sajta. Ako se ima u vidu, da je sve ove godine samo par ljudi učestvovalo u pravljenju sadržaja Balkan-Handball.com, da nije bilo izmišljenih intervjua, copy-paste priča, a da nije timski, ni „korporativno“ reći da su oni u 70-80% slučajeva bili moji, onda količina vremena i svega što iziskuje rad na internetu, ne zaslužuju dalji komentar. Bili smo, gde smo bili. Od Rumunije do Švedske. Dovijali smo se na različite načine, kako bi otišli na lice mesta. Stopirali smo, vozili svim i svačim, satima i danima, spavali svuda i svukuda, kako bi učestvovali, pre svega, u onome što volimo (da ne bude patetično), a onda to i približavali rukometnim zaljubljenicima u regionu, koji, kako gde, i dalje žive u medijskom mraku, u senci drugih, popularnijih sportova…
Pokušaću da odgovorim na pitanje o našim „dometima“, kako to politički žargon nameće u ovo doba. Prvo. nema sumnje da je Balkan-Handball.com uveo rukomet na velika vrata u svet interneta. Sada nema šanse da „izguglate“ neko važno ime iz sveta rukometa, a da se na vrhu pojavi njegov pandan u vidu slikara ili pevačice. Skoro pet hiljada tekstova, garant su za to.
Sakupili smo sve rukometne ljude na jedno mesto. Često najhrabriji u svojoj anonimnosti, često vulgarni, ali nekada i veoma konstruktivni, ljudi iz sveta rukometa sa svih meridijana, igrači, treneri, menadžeri, funkcioneri, sudije ili samo zaljubljenici, učestvovali su u radu sajta preko anketa, glasanja, komentarisanja tekstova, čiji je odjek nekada bio i veći od samih tekstova. Nije bilo lako ni meni u preležavanju tih dečjih bolesti, dok ljudi konačno nisu shvatili da tekovine interneta ne uspostavlja Žika, nego neke tamo „čike iz Amerike“.
Tešimo se da smo svojim radom, podigli svest o neophodnosti interneta u svakodnevnom funkcionisanju klubova, Saveza, kao i ostalih rukometnih organizacija. Iako je i dalje sramotno, kako se većina klubova odnosi prema svojim sajtovima, najjeftinijem mogućem načinu za promociju, iako je svetski priznate igrače i igračice sa ovih prostora sramota da ulože 300-400 Eura u svoje sajtove, plašeći se da će biti predmet zajebancije kolega iz reprezentacije, komšija i prijatelja, to je daleko bolje, od onoga, sa čim smo počeli marta 2007. godine…
Organizovali smo, sada već tradicionalne izbore za najboljeg igrača, igračicu, sajt regiona, itd. I Bogu i ljudima smo dosadili sa agitacijom za organizaciju regionalne lige, koja je ponovo na staklenim nogama zbog čuvene karakteristike ovdašnjeg mentaliteta „nemamo ništa, ali se plašimo da i to ne izgubimo“. Promovisali smo mnoge igrače i igračice, uvek po parametrima kvalitet, ljudskih i sportskih (ne kažemo da nismo grešili), ukazivali na probleme, podržavali rukometaše sa posebnim potrebama, pokušavali da svojim radom ublažimo medijsku blokadu na državnim medijima.
I tako dođosmo do 1,8 miliona poseta (evo baš juče je pregurasmo), tokom kojih je otvoreno 5,5 miliona stranica BH-a. Milioni, avioni, kamioni, zvuči impresivno, kako reče Zoka, malopre. Dodajem da je BH posetilo 370 hiljada ljudi. Znači, na onih 30-40 hiljada rukometnih ljudi u državama Ex-Yu, dodajte još deset puta toliko ljudi, koji su od BH-a saznali nešto novo. To je stvarno velika stvar…
Sada znam zašto vozači Formule 1 voze krug u proseku sekundu sporije u godini rođenja deteta. Kada sam dobio kćerku, shvatio sam da nemam više ni snage, ni volje, ni vremena, da večeri provodim na Skajpu, ganjam igrače po Zapadu i pravim bajke o njima, odnosno da listam 20 sajtova na deset jezika u isto vreme, prevodim i pišem vesti, koje će posle mediji iz čitavog regiona, velikodušno copy-paste-vati. Svako vreme nosi svoje vreme, energiju i smisao. Zato su mnogi u pravu, kada kažu da je BH u prethodnom periodu smanjio intenzitet i nivo informacija. Ništa to nije čudno. To je posledica refleksija zainteresovanosti javnosti da pomogne, na ovaj ili onaj način, ovom projektu. Možda bi neko drugi bolje i lepše pisao. Možda bi neko imao ažurnije tabele, izveštaje sa utakmica i ostale vesti koje život znače, ali čini se, nema takvih, ni u rukometu, ni u bilo kom drugom sportu. Kao što jedno već napisah, pandan Balkan-Handball.com, ne postoji, ni u jednom sportu, ni u jednoj zemlji bivše Jugoslavije.
Zato je greh odustati. Svojevrsno breme je da se svako jutro budiš sa „obavezom“ prema 2000 ljudi, koji ček
aju da sedneš za računar i pišeš o nečemu od čega, manje ili više, nemaš ništa. Opet, greh je i terati u nedogled, nošen teškom svakodnevicom. EURO 2012 u Srbiji, postavljen je kao odrednica, još od 2008. godine, kada je Srbija dobila organizaciju. Da će se nešto radikalno promeniti u Srbiji posle tog prvenstva, iluzija je od koje se ne može živeti. Da će Hrvatska, Srbija i Makedonija stajati na postolju, da će sajt umesto dve, imati deset hiljada poseta dnevno, biti brendiran od centrale „Adidasa“, „Kempe“, Hummela“ i slično, još veća. Ipak, naša je obaveza da dočekamo i propratimo i taj, istorijski događaj za srpski sport i rukomet.
Da li bih opet isto uradio, kada sam krajem 2006. godine prvi put stavio na papir nacrt budućeg sajta, koji je trebalo da bude posvećen rukometu na prostoru bivše Jugoslavije? Da. Mislim da za ovo nije potrebno objašnjenje. Koliko god se činio uzaludnim u nečijim očima, BH ostaje kao priča da se priča, kao jedno delo, izdeljano iz nekog zajedničkog interesa.
Budućnost? Kao što rekoh, domen BH-a je „oročen“ do marta 2012. godine. Teško je govoriti previše unapred, ali u nekom narednom periodu (godinama), moguća su samo dva scenarija. Prvi, da Balkan-Handball.com bude „arhiviran“, kao jedna bogata baza rukometnih tekstova sa „oproštajnim“ govorom na naslovnoj strani. Druga, da sajt dobije novu formu i da posetioci (Vi) počnu da plaćaju za pristup vestima i ostalom sadržaju. Trošak u visini kafe ili dve mesečno za šifru, kojom biste mogli da uđete u sadržajniji sajt, verujemo da ne bi bio prevelik trošak ni za koga. No, rano je za to. Čekajte da Mardok „polomi zube“ i uvede red u internet novinarstvo. Ako i do toga ne dođe, opet u redu. Na kraju će sami posetioci BH-a moći da odluče, da li im je ovakav sajt potreban ili ne. Što se mene tiče, znaću da sam dao sve od sebe i da mogu mirno da spavam…
Do tada – uživajte u rukometu. Koliko, gde, ko, može…
