Pamtite li poslednji dan septembra 2000. godine? Velikoj većini ne znači mnogo, ali meni se dobro urezao u pamćenje, pa čak i sada kada ono povremeno nije onakvo kakvo bih želeo, mnoga sećanja na taj dan mi se lako pojavljuju pred očima.
Za par dana će početi nove Olimpijske igre, a ja se tim famoznim 30. septembrom 2000. godine vraćam na one održane u Sidneju. Bio je to pretposlednji dan australijskih Igara, dan rezervisan, između ostalog, i za meč za bronzanu medalju na rukometnom turniru, megdan koji su delili najbolji igrači Španije i Jugoslavije. Duel dve vellike ekipe koje su gledale u leđa sjajnim finalistima iz Rusije i Švedske, ali i odmakle od druga dva odlična pratioca, selekcija Nemačke i Francuske.
Utakmica je, naravno, igrana u Sidneju, ali pravo mesto događanja je hotel u Sevilji, spektakularnom španskom gradu na obali prelepog Gvadalkivira. Hotelska TV sala i u njoj dvadesetak ljudi, svi u opremi sa natpisima „Club de balonmano Naranco Oviedo“. Prethodnog dana smo doputovali iz Ovijeda, grada na severu, u još uvek toplu andaluzijsku prestonicu. Te subotnje večeri nas je očekivao meč, pa je rani prenos iz Sidneja bio sjajna prilika da se „potroši“ još malo vremena na dan utakmice. Svi smo obučeni u iste boje, ali borba za bronzanu medalju na Igrama i emocije koje takav ulog nosi, stavljaju me direktno na suprotnu stranu od svih mojih klupskih kolega. Njihova srca biju za Španiju, a moje za momke sa natpisom Jugoslavija na dresovima. Jedan prema dvadeset. Dovoljan razlog da još glasnije ispratim svaki gol Škrce i ekipe, svaku našu odbranu, naravno i da još jače zaboli svaki pogodak španskog tima. A takvih je bilo više. Četiri gola više, i konačnih 22:26 (9:12). Bronza je otišla na Iberijsko poluostrvo, Balkansko je ostalo bez medalje (a to četvrto mesto je i na narednim Igrama „zapadalo“ reprezentacijama iz Regiona).
Moji klupski drugovi su uz veliku buku proslavili završetak meča, a onda kao po dogovoru, okrenuli se ka meni, stali u red i mirno, kao prilikom pozdravljanja ekipa pred utakmicu, pružili ruku i čestitali mi. Dvadeset pruženih ruku, jedna za drugom, dvadeset puta izgovorenih „Enorabuena“ (Enhorabuena). To je dvadeset „Čestitam“ koji su značili „pobedili smo“, „bolji smo“ … Dvadeset prijateljskih „ruganja“ zbog poraza. Onako, „u rukavicama“. Nije tu bilo neprijateljstva, već samo drugarskog „podbadanja“ zbog pobede. Sličnih smo mentaliteta, pa su i oni znali da bi mi lakše „palo“ da su me otvoreno zezali. A bolelo je za pamćenje.
Prošlo je 12 godina, tri cele Olimpijade i dvoje Igre na kojima sam rukomet pratio sa velikim uživanjem, ali bez emocija koje nosi sviranje svoje himne pred početak meča.
U tih 12 godina, bezbroj puta mi je prošao glavom poslednji dan septembra 2000. godine. Tome su najviše doprineli brojni kontakti sa saigračima iz Ovijeda, kao i susreti sa čovekom koji je iz Sidneja svojim glasom „davao ton“ meču za bronzu, danas dragom poznaniku, direktoru španskog rukometnog vicešampiona.
Kruna na ovo sećanje je molba da uključim „blutut“ i da na svoj mobilni telefon prihvatim fotografiju koju mi u jednom vračarskom kafiću „prebacuje“ prijatelj, dan posle završetka januarskog rukometnog Eura, a dok su se pored Pionirskog parka još razilazili ljudi koji su došli da pozdrave naše srebrne „Orlove“. Na fotografiji je on, u dresu španske reprezentacije prilikom šuta, pored nekoliko momaka koji u belim dresovima nemoćno gledaju njegov skok. „Fila“ dresovi su jasan znak da je u pitanju ONA utakmica, jedan od 26 golova u našoj mreži i isto ONO bolno sećanje – i Sidnej i TV sala hotela na obali Gvadalkivira i 20 puta izgovorenih „Enorabuena“.
Večeras počinju Igre 2012 i posle 12 godina se naša rukometna selekcija ponovo nalazi na najvećoj svetskoj sportskoj sceni. 15 momaka će nošenje dresa rukometne reprezentacije Srbije na terenu pod plamenom Igara direktno preseliti u istoriju. Rukometna Srbija, po prvi put na Olimpijskim igrama.
Peglam zastavu koja u polici stoji spakovana još od povratka iz Alikantea sa kvalifikacija za Igre. Tamo je u nekim trenucima London izgledao „dalje“ i od samog Sidneja, kada je i Bogdan(ović) Venta „rekao“ da naši sjajni borci zaslužuju put u prestonicu Komonvelta. Spremam se za navijanje, televizor od večeras postaje kućna „ikona“, ali štedeću grlo da bih od kraja naredne nedelje mogao snažno i uživo podržavati srpske sportiste.
Pre par dana sam poranio na aerodrom da ih ispratim put Londona. Smatrao sam to navijačkom obavezom. Isto sam uostalom radio i kada sam rukometaše pratio put Češke, u još ranije jutarnje sate, na revanš kvalifikacija za SP u Švedskoj.
Lagao bih kada bih rekao da sam tada verovao u njihov trijumf. Nada je postojala, ali su me teške rukometne godine naučile da „uključim“ razum i da ne dozvolim da me emocije nose u isčekivanju dobrih rukometnih vesti. Zbog toga bi laž bila kada bih rekao i da sam očekivao više od petog mesta na „našem“ Evropskom prvenstvu proteklog januara. Tada ni emocije zbog velikog trijumfa nisu bile tako izražene jer je poslednji zvižduk sudija na finalnom meču značio i završetak jednog velikog odrađenog posla u organizaciji Prvenstva, čiji sam deo bio.
Zbog postignutih rezultata, zbog spremnosti da „oderu kolena“, zbog vraćenih mi navijačkih emocija i vere u uspeh rukometne selekcije, čvrsto stiskam palčeve za uspeh naših momaka.
Svaki rezultat koji u Londonu postignu naše sportistkinje i sportisti će doneti pregršt emocija. Sa posebnim interesovanjem ću pratiti vaterpoliste i Mihaila Dudaša, ali ipak će srce najjače podrhtavati nad svakim potezom na utakmicama Nikca, Moše i drugova.
U meni lično još uvek tinja nada da će Olimpijske igre u Riju 2016. godine doneti na program i eksperimentalno takmičenje u rukometu na pesku. Voleo bih da na te Igre pored momaka pratimo i najbolje rukometašice, kao što su to pre neki dan uradile kolege iz odbojke.
Ipak, najviše se nadam i želim da ćemo za četiri godine momcima poželeti da bar ponove rezultat iz Londona, rezultat zbog koga ću zaboraviti 30. septembar 2000. godine.
Zato, srećno „Orlovi Junaci“! „
