Final Countdown

U Beogradu, 17.01.2011.

U ušima mi odzvanja sjajna pesma pomenutog naslova (iz naslova) i kada se uzme u obzir i ime grupe koja je izvodi, definitivno sam dosegao nešto čemu teže mnogi koji se bave slovima i pisanjem – pronašao sam idealan naslov. Naslov je idealan, ali mi svejedno pada na pamet da tekst pišem ćirilicom. Da otežam čitanje svakom ko ne pripada čitalačkoj ciljnoj grupi koju sam formirao za ovo štivo. Kako bi to sigurno naljutilo Žiku, odustajem. Dovoljno će mi biti zamereno  što sam ga opet spomenuo J.

Hteo bih Vas sve podsetiti kako je izgledao 17. januar 2010. godine, koje su vesti obeležile taj dan: rukometna selekcija Srbije je, posle pobede nad Egiptom, otputovala na Euro2010 u Austriju. Na Haitiju su posle katastrofalnog zemljotresa prebrojavali desetine hiljada mrtvih i iz ruševina, pored silnih nastradalih, izvlačili retke preživele, posle 5 dana provedenih pod masom cigle i trske. Somalijski pirati su dobili, do tada rekordnu, otkupninu od preko 5 miliona dolara za oteti grčki tanker, a najavljeno je i održavanje „parade ponosa“ u Beogradu. Na skijaškoj „Zlatnoj lisici“ na mariborskom Pohorju, organizatori su „nevešto“, u defileu učesnika, hrvatsku zastavu „kreirali“ kao crveno-plavo-beli srpski barjak sa šahovnicom na sredini!? Najbolji svetski teniseri su se skupili u Australiji i pripremali za prvi veliki turnir sezone, a slavni Pele je prognozirao da će Španija osvojiti Mundijal u Južnoj Africi i postati prvak Sveta u fudbalu.

Dva dana kasnije, reprezentacije iz regiona su dobro startovale na prvenstvu u Austriji, sa  2 pobede i remijem protiv jakih skandinavskih reprezentacija. Jednima je to bilo sve što su uradili na ovom takmičenju, a najuspešniji iz Balkan-Handball okruženja su učestvovali u završnoj utakmici Šampionata.

Da li i Vi imate utisak koji najbolje opisujemo rečima „kao da je juče bilo“?

Udarac dlanom o dlan i kalendar nam je vratio 17. Januar. Kada to uradi sledeći put, bićemo svedoci prvog dana Euro2012, srpskog rukometnog prvenstva Evrope!

Iako je ovih dana pažnja svih ljubitelja rukometa okrenuta Švedskoj i održavanju Svetskog prvenstva, mislim da je pravo vreme da skrenemo pažnju da je brojčanik počeo da odbrojava unazad…365, 364, 363,… Počeli smo da „sitnimo“ godinu koja nas deli do održavanja Euro2012.

Vrlo brzo, gosti će zakucati na naša vrata i zbog toga, bez obzira na našu poslovičnu sklonost da stvari završavamo u poslednji čas, jasno je da već sada sa sigurnošću možemo da kažemo da smo propustili dosta vremena i dobrih prilika koje ­organizacija ovakvog takmičenja pruža i da se to ne sme ponoviti.

Vesti koje dolaze iz zemlje tri krune govore o problemima u organizaciji Prvenstva koje je u toku. Jedan španski novinar to izražava rečima: „…organizacija ovog SP pripada prošlim vremenima, pripada XX veku…“. Svejedno, to ne mora biti alibi za nas ili još jedan motiv da kažemo ono naše „lako ćemo“.

Niti smemo, niti možemo lako. Pred nama se nalazi godinu dana grozničavog posla da bi smo Prvenstvo organizovali na najbolji mogući način, da bi smo pokušali da do maksimuma iskoristimo sve mogućnosti koje su pred nama. Pre malo manje od godinu, tokom finalnog vikenda austrijskog rukometnog samita, neko je rekao: „Ovakvo Prvenstvo možemo sutra da organizujemo“. Verovatno je imao u vidu racionalan pristup, bez preterano mnogo spektakla u organizaciji. Silno sam se suprotstavio takvoj misli jer jedan od ključnih ciljeva organizacije Euro2012 je u našem slučaju totalno repozicioniranje srpskog rukometa, u odnosu na celu Evropu, ali iznad i pre svega pred domaćom javnošću. A to je mnogo više od organizacije jednog prvenstva, koje god ono veličine i značaja bilo.

Kažu da će proleće 2012. godine biti izborno. Mislim da ne bi trebalo spominjati i podsećati kako ta činjenica izaziva medijsko i stvarno ludilo u srpskoj javnosti, kada se bez milosti i ukusa sučeljavaju borci za „opšte dobro“ svih boja. Zbog toga, bez obzira na nezaobilaznost politike u našim životima, moramo se potruditi da Euro2012 ne bude ničiji jevtini politički štih u ličnim, stranačkim i izbornim borbama. Naše Prvenstvo mora biti svačije, kao što su svačija i deca koja ga treniraju, devojke i momci koji brane boje srpskih rukometnih selekcija i navijači koji uz televizore i na tribinama „deru grlo“ za Orlove.

Od kako je pre više od 2 godine (evo opet mi se javlja ono „kao da je juče bilo“, kao još jedan alarm koji se pali i koji govori koliko nam je malo vremena ostalo do 17.01.2012.) dobijeno pravo da organizujemo Euro, propuštene su mnoge prilike.

Ekonomska kriza može biti samo jedan od razlo
ga zašto nismo izgradili ni jedan novi sportski objekat (da se razumemo, ni meni nije na pameti realizacija megalomanskih projekata koji neće biti održivi u godinama i decenijama posle 2012. godine), zašto nismo gledali Euro u Austriji na našim televizijama, već na komšijskim ili preko Interneta, zašto imamo glomazne lige, često sa neparnim brojem klubova, zašto je prošlogodišnji finalni turnir EHF Lige šampiona ispraćen sa minimalnim publicitetom, zašto ili nemamo ozbiljne klubove ili su se gasili, čak i u gradovima koji će biti domaćini Prvenstva, zašto srpski muški rukometni šampion odustaje od mogućnosti da se pridruži evropskoj rukometnoj eliti i Velux Ligi šampiona, zašto je ponašanje, često nedostojno ulice, način komunikacije u našem rukometnom svetu.

Organizacija ovog takmičenja se ne sme svesti na sveže okrečene svlačionice, Lastine autobuse koji dovoze i odvoze selekcije učesnice tačno u planirano vreme, na sjajnu ishranu u hotelima u kojima su smeštene reprezentacije i oduševljenje gostiju burnim noćnim provodom po srpskim kafanama i razuzdanim beogradskim splavovima.

Nama je potrebno da narednih godina i na pijaci čujete kako starije gospođe pričaju o Andreji, Moši, kokici i cepelinu kao što se poslednjih godina priča o Ani, Jeleni i Novaku, drop šotu i slajs bekhendu. Da roditelji mogu da prepoznaju rukometnu sredinu kao zdravu i da nam na sportsko stasavanje i vaspitavanje povere svoje klince koji već znaju napamet brojeve i generalije svakog od igrača „Orlova junaka“ (ili „Hrabrih Orlova“?), tj. članova našeg nacionalnog tima, da nam klubovi i škole rukometa budu prebukirani decom koja bi htela da se igraju rukometa i koja su spremna da okrvave kolena i laktove kako bi u budućnosti nasledili Cecu, Škrcu i silne druge…

Nama je neophodno da napravimo uslove da cela država diše jedinstvenim rukometnim plućima, da u sred „teških vremena“ malo koji građanin Srbije kaže da je protiv toga što je i njegov budžetski dinar potrošen na organizaciju Euro2012.

Moramo od naše rukometne zajednice napraviti jednog kvalitetnog i pouzdanog partnera, poželjnog za saradnju, koji će dodavati vrednost svakome ko se odluči za druženje i poslovne odnose sa rukometom.

Ja imam i svoju malu borbu za podršku svima koji podržavaju rukomet. Zbog nje ću, za par dana kada sletim u Malme,  na ekranu mobilnog telefona izabrati onog telekomunikacionog roming partnera čiji logo i ime prepoznajem sa dresa nekog rukometnog kluba ili reprezentacije. Biće to moj način da uzvratim onima koji ulažu u rukomet, gde god to bilo. Naravno, ovaj put ću se potruditi da moj doprinos njihovom profitu bude što manji J, ali ću na ovaj način podržati njihovu odluku da svoj marketing zasnivaju i na mojoj najomiljenijoj promotivnoj platformi – rukometu.

Kada se u nedelju 29.01.2012. budu ugasili reflektori Beogradske arene i kada „cirkus napusti naš mali grad (zemlju)“ (srećom samo do ženskog SP 2013.) ne sme nam na prvom mestu biti kompliment koji će nam uputiti neko iz EHFa ili neke od zemalja učesnica, već osmeh i zadovoljstvo naših prijatelja i komšija, „nerukometnih ljudi“ koji će sa ushićenjem pričati o rukometu. Da bi tako bilo, pozovite ih već danas da, posle mnogo „sušnih“ rukometnih godina na srpskim televizijama, pogledaju uzbudljive i iz dana u dan sve kvalitetnije utakmice na SP u Švedskoj. Neka se spremaju da dođu u dvorane u Vršcu, Nišu, Novom Sadu i Beogradu, ne da bi se u kase slio neki dinar više, već da bi smo zajednički mogli da uživamo u sjajnim mečevima čiji ćemo svedoci biti za godinu dana.

To će biti garant da se neće opet desiti ništa slično događaju od pre par nedelja, kada su autori himne Prvenstva, koja će narednih godina odzvanjati ušima svih ljubitelja rukometa na Svetu i koja će im doneti slavu i popularnost kakvu bez rukometa ne bi mogli steći, kao glavom bez obzira napustili svodove dvorane na Banjici neposredno posle svetske premijere naše i njihove himne, a neki tren pred početak meča sa Rusijom u okviru proteklih Dana rukometa, bez želje da nas počaste dužim prisustvom na našoj rukometnoj proslavi.

Pre godinu dana, katastrofa je pogodila Haiti, otmičari su dobili veliki novac za vraćanje grčkog tankera. A ovih dana? Ovih dana, opet se buni Priroda, pa poplave pustoše Australiju i Brazil odnoseći mnoge živote. Otet je i još jedan u nizu tankera kraj somalijske obale. Ovaj put, Južnokorejci će morati da plate za njegovo oslobađanje. Jedino nema vesti da li je slavni Pele skoro promišljao o sportskim favoritima. Nadam se da su mu se proteklih nedelja po glavi vrteli naši „Orlovi junaci“ kao učesnici završnih mečeva Svetskog prvenstva u Švedskoj. Kako bilo da bilo, znam da će se momci u crvenim dresovima istrajno boriti da nas obraduju i pružiti maksimum u svakom sekundu utakmica koje su pred njima. Neka im je sa srećom! 

Saša Kuburović, ljubitelj rukometa iz Beograda, Srbija