“UK SPORTS CONFERENCE” odrzana od 14-16. novembra ove godine u Londonu, okupila je i ovog puta krem britanskog (budimo iskreni pa recimo i svetskog sporta), na manje od 260 dana do pocetka narednih Olimpijskih i Paraolimpijskih igara – London 2012.
Predavaci iz Kanade, Svedske, Amerike, Australije, V.Britanije…desetine olimpijskih pobednika, stotine olimpijaca svuda unaokolo, ministar sporta Hju Robertson na otvaranju, Lord Sebastijan Kou na zatvaranju..parada sporta, iskustava, znanja, humanosti i sve uz fantasticne uslove koje ovaj grad i multifunkcionalni “ExCeL – exibition and conference” centar nude.
Teme razlicite, inspirisane licnim iskustvima najboljih, covek – individua u fokusu, podvlacenje znacaja i potpune afirmacije paraolimpizma kao pokreta, insistiranje na periodu posle igara i puno konkretnih planova za Rio 2016 (napravismo li sopstvene za London?), akcenat na mladima uz porazavajuci podatak da cak 60% slucajnog uzorka odraslih u poslednjih 6 meseci nije cak ni hodalo neprekidno 30minuta a kamoli imalo neku fizicku aktivnost! (Ne znam jel kod nas neko pravio slicno istrazivanje ili se ne usudjujemo da cak i “zavirimo” u cyber buducnost nas i nase dece?!).
Iako mi nije prvi put da prisustvujem sličnim manifestacijama (prethodna konferencija u škotskom St.Andrews-u bila je jos glamuroznija, elitinija, privatnija), a kao selektor Švajcarske prisutvovao sam slicnim u Olimpijskom centru u Maglingenu baziranim na zblizavanju strucnjaka – tipicnom team-buildingu u skladu sa lokalnim mentalitetom, ipak ne mogu da se otrgnem potrebi da postavim sebi ( a i nama svima!), pitanja na koja i ne moramo glasno da odgovorimo!
Koja je i kolika je potreba (neki ce je možda i nazvati “VANITY”-sujeta,tastina..), da se u vreme kada su letovi dnevna potreba, internet stvarnost najzabitijih krajeva a otvorenost stvar licne kulture, dakle koja jeto onda SILA (ah da jeonda i uz nas ponekad, mocni Yoda master!), koja nas jos uvek drzi zakljucanim, zatvorenim, nemim.. Rukomet generalno, ne samo ovaj nas lokalni, balkanski, ex-Yu, midle-east European, kako god, vec i globalni, ŽUDI za znanjem, razmenom dobara, ljudi, iskustava..Vreme ekonomske krize, za koje nam vec dve godine tvrde kako “prolazi”, sprecilo je da funkcionisemo onako kako smo to cinili pre 30-i vise godina..ali da li i samo to?
Zatvoreni, slepi, sebični, SUJETNI, vrtimo se u krug i “čudimo” porazima od Čeha, Mađara, Norvežana. Ćutimo, jer ne želimo sebi da priznamo da znanje leži i u “onom”, komšijskom dvoristu, na jeziku koji poznajemo, temperamentu kojim dišemo. I ne kažem da se bas nista ne menja! Lino Červar na seminaru RSS, isti na klupi Metalurga i (možda?) makedonske selekcije na Euro 2012, ali ljudi moji koliko vekova nam to treba? Dvadeset godina posle nesretne 1991-e, mi smo jos uvek u necijim tudjim rovovima, “ogrnuti” uniformama koje nikad nismo nosili, stidljivi i sakriveni u svojim kontaktima, razmenama iskustava, potrebi da budemo “nasi”.
Nikad nisam imao problema sa time da u deceniji za nama delim radost zbog uspeha rukometne reprezentacije Hrvatske, i naravno da bi me obradovalo da budemo bolji od najboljih (a Hrvatska to godinama jeste!), ali nemam vise stomak da cekam da nam neki Ivo, Boris ili Jadranka kazu: “e, sad moze”! Hocu juče, hoću danas, hoću odmah, hoću SVE! I da, reče gospodja Vendi Patenden, predavač iz Kanade, i to javno(!), kako je najvažnije bilo na Olimpijskim Igrama kod kuće (Vankuver 2010), “biti bolji od USA!). Da. I sta je tu loše? Biti bolji od najboljih, a ne najbolji od najgorih…
Neću ovde i ovog puta da govorim o seminaru EHF-a u Beogradu, neću a mogao bih… Neću, jer bih morao da kazem da sam “kažnjen”, a slagao bih, jer je od EHF-a samo sugerisano da ne bi bio bas najbolje “rešenje” jer sam se lane drznuo da kazem da na njihovom zvaničnom sajtu stoji moj rad u celosti potpisan nečijim tudjim imenom?! Neću, jer bih morao i da primetim da nema nikoga da me “uzme u zaštitu” u ovom “slučaju” i želim da verujem da bi to Hrvatski Savez uradio za “svoje” (mislite li da bi Francuzima, Nemcima ili Skandinavcima neko i pomislio da “sugeriše” tako što?!) Neću čak ni sebe samog da pitam kako to u Grčkoj mogu (WCh U-21), a u mom Beogradu (ECh) ne mogu…neću. Mali, kakvi već jesmo, smanjujemo se jos više, ćutanjem, odvajanjem, nemešanjem.. Smanjujemo svoj jezik, svoju kulturu, svoju raznolikost, svoj sport..
RUKOMET! Četiri nacije u najboljih 16 na sledecem ECh su iz jedne zemlje (znane kao YU, zvane kao MEDALJE!). Ali, ako nam je to danas dosta, sutra nećemo imati ni to! Što da nemamo sve 4 u najboljih 12, ili 2 u polufinalu ili i na podijumu!? Malo je dosadno da uvek ponavljam, ali ko ne pamti neka pogleda u (blisku) proslost, WCh2011 u Svedskoj (DAN-2,SWE -4) ECh 2008 u Norveskoj (DAN Sampion, SWE-5,NOR-6), i nek se upita, brani li nam to neko ( i ko?), da i MI uradimo isto? Sem nas samih, naravno…
Odoh ja daleko u ovom lamentu nad nama, a sve u zelji da podelim energiju sa nekim sebi slicnim ljudima sa “druge strane” ekrana. Zelju da vidim, sve uspesne trenere MOG jezika (jos mu to ime ne dadosmo!), svuda na seminarima gde se NASIM zove. Zelju da vidim neke druge legende sporta, kako prenose mladima svoja znanja, natalozena iskustva, recepte.. Ako moze”guru svetskih preponasa”, 71-godisnji Malkolm Arnold (tvorac iznenadjujuceg zlata Aki-Bue na OI 72 i “otac” Kolina Dzeksona), da govori kao lektor na seminaru kako mu to uspeva da i danas bude aktivan, svez, “nov”..zasto na primer jedan Ranko Žeravica, clan Sprongfildske kuce slavnih, (koji sija snagom ideja i energijom i u devetoj deceniji svog zivota), ne bi mogao to ist
o da prenese nama i ovde?
Ideja balkanskog,ex-Yu, seminara trenera, njegovo vezivanje za zavrsni turnir SEHA-lige (od negde treba početi!), ili takmicenje U-21 timova kao svojevrsni vid priprema za najveca takmicenja mladjih kategorija u Evropi i svetu (pa makar ga vise i ne zvali turnir Avnoj-a!), itd itd.. samo su neke od tema kojima bi se trebali baviti sami, da bi se pomakli sa mesta gde jesmo i da bi se vratili na mesto na kom jos uvek mislimo da smo..
Ili nam zaista mozda treba neko poput ekstratalentovanog Carlsa Hazelvuda (spada u najpoznatijije dirigente modernog sveta), sa svom svojom energijom, da od nas nacini orkestar, hor spreman da peva slozno, poput preko 300 ucesnika Londonske konferencije (sa sve onim jednim Srbinom sa pocetka price koji se trudi i dernja na sav glas sve samo da bi bas “njegov” mali hor bio najbolji J ?! Ne spominjem ovde da sam siguran bi i Tasovac to mogao, i pitam se kako to u muzici, kulturi, filmu…biramo najbolje da nas predstavljaju a u sportu (pardon – rukometu), i ne biramo..bas.
Naoruzajte se pozitivnom energijom, razvijte SVE nase zastave, spremite se da budemo deo jednog velikog performansa zvanog Evropsko Prvenstvo! Taj divni veliki cirkus dolazi i kod nas konačno! A meni, dotle preostaje samo da vas sve u nekom sledecem javljanju, pozovem u goste “Handball for all” projekta, ko bude radoznao snaci će se dotle i sam da sazna više o sledećoj ediciji na Facebook-u, You-tube ili vec negde. Nešto moramo i sami! Učinimo za sebe ono sto se drugi nisu ili neće setiti!
I za kraj ona Lanetova koju svako od nas moze sebi da pripiše i da mu stoji baš: “ne znam što sam vam sve ovo pisao, al ko zna možda nekome nekad i zatreba”..
