Rezultatski epilog SP u Švedskoj nam je poznat. Novi –stari prvak je Francuska,na trećem mestu je povratnik među osvajače medalja Španija a preostala dva mesta u polufinalu pripala su “domaćim” ekipama Švedskoj i Danskoj. Na veliku žalost Skandinavaca, nijedan od ovih timova nije poslednjeg dana prvenstva slavio. Danska je imala veliku podršku sa tribina u finalu, ali je nakon produžetaka mašina iz Francuske došla do nove titule, dok su Šterbik i comp u utakmici za medalju rastužili sve u Malme Areni. To svi koji iole prate rukomet znaju,ali tokom boravka u Švedskoj, pala mi je na pamet ideja da napišem ovaj tekst i konačno ispunim obećanje koje sam dao Životi da ću biti,mali,deo sajta.
Elem, šta vam je zajedničko za velika takmičenja, redom: EP Španija ’96.,SP Egipat ’99.,EP Švedska ’02. (ne uklapa se u kliše, ali je vredi spomenuti),EP Slovenija ’04., pa odmah sledeća dva Svetska prvenstva ’05. u Tunisu i pogotovo ’07. u Nemačkoj? Tu naravno treba ubrojiti i upravo završen planetarni šampionat…
Najpre kratki odgovor, pa nešto opširnije objašnjenje.Na svim tim takmičenjima domače ekipe ostvarile su najveće uspehe u bližoj, a neke selekcije i najveći u čitavoj rukometnoj istoriji. Idemo , opet, redom: Španija je ‘96. došla, predvođena Dušebajevom, do prve medalje na velikim takmičenjima. Doduše, već na sledećem EP u Italiji, istim učinkom, potvrdili su da domaćI teren nije bio jedini “krivac” za njihov uspeh i plasman u finale . Španija je dve godine ranije najavila da može u sam vrh, a tada su u komšiluku u Portugaliji bili peti. A onda na domaćem terenu u Sevilji i Siudad Realu, uspela je “furija” da u grupi bude bolja od Švedske i u odlučujućem meču u polufinalu od Jugoslavije 27:23. To im je donelo finale, ali i učešće na OI u Atlanti. Spomenuli smo ove dve selekcije iz razloga što su one u tom trenutku imale veću težinu od domaćina takmičenja. Kasnije su Španci poraženi od Rusije u finalu, ali su najavili da će u narednom periodu predstavljati svetsku velesilu, ne samo na klupskom, već i reprezentativnom planu. Vrhunac je bila svetska titula 2005. godine u Tunisu. Slede primeri reprezentacija sa severa afričkog kontinenta, koje su u periodu od šest godina bile domaćini dva SP-a. Egipat ’99 je na svom terenu osvojio sedmo mesto, što je njihov, do tada, najveći uspeh. I oni su na narednom takmičenju u Francuskoj, plasmanom u polufinale i osvojenim četvrtim mestom, potvrdili da to nije bila slučajnost, ali im je, svakako, domaći teren bio odskočna daska za kasnije dobre rezultate. Iza sebe, Egipat je tada ostavio, recimo , Dansku i Hrvatsku. Tunis je 2005.godine bio još drastičniji primer. Domaćin je došao do četiri najbolje ekipe na svetu, izgubio je u polufinalu od Španje, a u utakmici za bronzu od Francuske. Verujem da su tada za protivnike imali neke od selekcija koje nisu bile toliko jake i stabilne da bi Afrikanci po prvi put osvojili i medalju. Nakon toga nije bilo primera da je Tunis predstavljao ozbiljnog kandidata za visok plasman. Uglavnom nisu ulazili ni u drugu fazu borbe ze medalje, a kod kuće, iza sebe su ostavili velike reprezentacije, koje su svakako polagale mnogo veće pravo na plasman u TOP 4. Ostaćemo još malo kod planetarnih takmičenja. Francuska je 2001. u veličanstvenom ambijentu „Bersija“ bila za dlaku bolja od Švedske. Možda, na neutralnom terenu ne bi bio takav epilog, baš kao ni godinu dana kasnije na EP, upravo u Švedskoj, kada je, opet, domaćin slavio u „Globenu“ protiv Nemačke na oproštaju od dresa “tri krune” plejade velikih, tada već vremešnih, igrača. U svakom drugom trenutku, na bilo kom drugom mestu ‘’panceri” bi digli pehar.
Samo pet godina kasnije sve se vratilo selekciji Hajnera Branda. Na SP u Nemačkoj , najvećem rukometnom događaju u istoriji, Nemačka je igrala kao u transu i redom rušila pred sobom rivale do zlata: Sloveniju, Tunis, Francusku (dva puta), Španiju pa Poljsku…kakav niz!!! Rukometni stručnjaci se slažu da je Nemačka tada bila tek četvrti-peti kandidat za zlato, ali je domaći teren sa svim privilegijama koje nosi,učinio svoje.
Ima još drastičnih primera uspeha selekcija zemalja koje su organizovale velika takmičenja. Slovenija je 2004. ugostila najbolje evropske reprezentacije i uspela da dođe do finala. Poklekla je tek pred Nemačkom, a pre toga je bila bolja od Francuske i SCG u grupi, dok je u polufinalu uspela ,pred prepunim “Tivolijem” da savlada Hrvatsku. Slovenija jeste uzela tada medalju i ostvarila veliki uspeh sa ekipom koja zaslužuje respect, ali je pitanje, koja bi bila da se nije igralo u Celju i Ljubljani? U prilog tome govore plasmani Slovenije, pre i posle tog EP-a. U Švedskoj, dve godine ranije, bili su dvanaesti. Dve godine kasnije osmi, a 2008. u Norveškoj deseti. Austrija je pre , sada već, godinu dana odigrala maestralno prvenstvo. Pobedom nad Srbijom, plasirala se u drugu fazu, pa je pobedila Rusiju i na kraju bila ispred Nemačke i Švedske. Godinu dana nakon toga nisu se plasirali u drugu fazu SP-a u Švedskoj,jer su izgubili i od Japana. Da se tada nije igralo u Lincu, nema teorije, da bi imali takav učinak. Želim da se, ako je to moguće nađu na sledećem EP-u u grupi sa budućim domaćinom Srbijom, kao što želim da se moja reprezentacija tada sretne i sa Švedskom. Hoće li neko da se kladi da nijedan od prethodnih domaćina ne bi imao ni promil šansi da izbegne poraz? Mogli bi se kladiti da Austrija gubi dvocifrenom razlikom, a Skandinavci sa , najmanje, pet g
olova razlike. Ako pitate nekoga od izabranika Veselina Vukovića, koji su igrali te utakmice, reći će da će biti još i više, ali neka bude i ovako, kako ja prognoziram, pa ćemo svi u Srbiji biti zadovoljni, a ujedno će to biti i potvrda moje konstatacije da Švedska nije zaslužila da se na , tek završenom takmičenju, nađe u polufinalu. Ne pre Hrvatske, Poljske pa ni Srbije, koja igrom nije zaslužila borbu za medalje, ali bi onakvu Švedsku, na bilo kom drugom terenu, dobila.
Evo još primera koji nam govore o tome šta donosi u rukometu domaći teren. To se pogotovo odnosi na čuvene baraže, kada dve utakmice odlučuju o svemu, a domaćin revanša ima mnogo veće šanse za ukupnu pobedu, naravno pod uslovom da se radi o ekipa manje –više podjednakog kvaliteta. Nije to samo slučaj kod reprezentativnih takmičenja.Isto je i kod ekipnih, evrokupova, gde (neću navoditi ,možete i sami pročešljati na sajtu EHF-a i naći ćete puno primera) ekipe gube na strani sa deset i više golova, a onda u revanšu to nadoknađuju. Pade mi na pamet u međuvremenu čuveni dvomeč osmine finala LŠ iz sezone ‘03/’04, kada su igrali Ademar – Celje. Prva utakmica 38:25, revanš 34:21 i Celjani su otišli dalje. To je u duelu ekipa podjednakog kvaliteta u dve utakmice, za samo sedam dana, 26 golova razlike!!!!
Šta to domaći teren u rukometu donosi ekipi?
Prvo i sportski najvažnije: domaćin uvek igra mnogo bolje pred domaćom publikom. Naravno, može se desiti da se podlegne atmosferi i neizdrži pritisak sa tribina, ali su mnogo češće situacije da domaća ekipa igra i daleko iznad svojih kvaliteta. Već sam nabrojao silne primere iz bliske prošlosti kada reprezentacija zemlje, koja je domaćin, pruži daleko više od realnih očekivanja, što se odrazi i na rezultat. Ekipa igra mnogo borbenije u odbrani, angažovanije, brže i poletnije u fazi napada. Pojedinačno igrač ima mnogo više samopouzdanja. U odbrani je požrtvovaniji, a u napadu samouvereniji prilikom šuta. Teško je u procentima izraziti koliko je domaćin jači na svom terenu, ali nikako nije zanemarljiva razlika u samom pristupu igri ekipe. Sa druge strane, gostima (sem Francuza) nije svejedno da igraju pred prepunim tribinama, koje kao, recimo, u Nišu (Srbija tamo neće, na žalost, biti domaćin na EP), ne od prvog minuta utakmice, nego od ulaska u halu bodre svoje ljubimce i to na najkorektniji mogući način, poštujući protivnika i frenetično bodreći svoj tim. Pri tome, opet se vraćam na Niš, to nije fudbalska publika, koja po nekada na rukometnoj utakmici ne zna ni koji je rezultat, nego bukvalno osmi igrač. To je publika koja zna kada treba da izvrši pritisak na protivničkog igrača, ekipu, čak i klupu. Takođe i na sudijski tandem, pogotovo, u trenucima kada je domaćinu potrebna još samo jedna (a uvek treba) lopta, pa da prelomi meč. Uostalom pitajte Ruse, Čehe, Makedonce, pa čak i Italijane (ni njih nisu poštedeli), kako je igrati u „Čairu“. Sve to, imale su i ostale reprezentacije, kada su bile domaćini. Niko bolje od Nemaca i Danaca ne poznaje rukomet i koreknije ne bodri svoju ekipu, a sigurno je da uvek za osvojenu medalju domaćina i publika zaslužuje deo tog odličja.
Sudije. Poznato je ,priznali oni to ili ne, koliki uticaj na igru, u krajnjem slučaju i na rezultat imaju sudije. Praksa je pokazala da domaćin utakmice, pogotovo velikih takmičenja, ima pomoć, ne samo na terenu, već i čitave rukometne organizacije, svetske ili evropske, svejedno je. Sudije ne moraju samo očiglednim odlukama na štetu , u ovom slučaju, gostujuće ekipe uticati na krajnji ishod. Dovoljno je da kriterijum dosuđivanja isključenja ide na ruku domaćoj ekipi, koja uvek igra agresivnije, pa da se to odrazi i na rezultat. O kriterijumu pasivnog napada, ne treba ni trošiti reči. Potpunu slobodu imaju delioci pravde, i koriste je obilato. E sad, igračima i trenerima, pa i ostalima u hali, uključujući i novinare, uglavnom je sudija kriv za neuspeh, ali priznaćete, gotovo je nemoguće odsuditi bez greške i kada smo već kod toga, onda je “bolje i lakše” pogrešiti na račun gostiju, koji su, uglavnom , manje zaštićeni. Sve to zajedno daje zaključak da je organizacija takmičenja jedan od bitnih uslova da se reprezentacija nađe na pobedničkom postolju.
I da, uvek sam navijao protiv domaćih ekipa, protiv cele hale. Sada želim da mi se silne “nepravde”, ja ih tako video, vrate. Da u Srbiji, i ovoga puta domaćin osvoji medalju, maker i uz pomoć sudija i na publiku. A posle, može opet po starom J)))
Vladimir Maksa
Rukometni TV komentator
