Nešto mi ne ide pisanje kolumne ovih dana. Priznajem, i ako je "svaki naredni protivnik najvažniji", ovo krećem da pišem u PRESS centru dva sata pre početka utakmice sa Australijom. Na velikom takmičenju, nemate vremena za gubljenje. Sve floskule i ozbiljni izrazi lica, znam, potrebni su svakom sportisti ili čoveku oko terena. Oni to moraju da kažu, a mi moramo da otkucamo. Ipak, Svetsko prvenstvo za Srbiju počinje tek večeras,kada prežalimo „Kengure“, sjurimo se do miks zone i pokupimo izjave.
Idemo na Dance, naše nezaobilazne dželate prethodnih godina. Sećam se poluvremena u Poreču i ona 22 gola u mreži raspamećenog Hvita, koji je samoinicijativno pobegao na klupu posle 15 minuta. Setim se, da sam, naivno, u poluvremenu utakmice dobacivao kolegi iz Slovenije pitalicu – Da li je ovo „srpski Portugal“? Setim se jutra pred meč u Lincu na EURO 2010 i krilatice „sad ili nikad“, koja mi se vrzmala po glavi. Te večeri nas je rezervno levo krilo, Egert, zakucalo za zemlju i objasnilo da i pored promene selektora, i pored uvreženog mišljenja da je „vreme za nas“, za njih nema leka. Za 60 minuta Linca, dali smo jedan gol više u poređenju sa 30 minuta u Poreču.
Pokušavam da zamislim, kako bi trebala da izgleda utakmica u kojoj bi pala Danska pred 10 hiljada svojih navijača? Malo golova, mnogo golova? Ko će biti junak, ko tragičar kod njih? Kako im sprečiti kontru, kako ih izbušiti, kao što su to Ilić i ekipa radili pre dve godine? Teško mi ide, iako verujem da to momci mogu.
Danci imaju sistem, samopouzdanje, vrhunskog selektora – lisca, publiku, i tako dalje, i tako dalje. Opet, verujem da možemo do pobede. Veruju svi oko mene. Kažu da im je vrlina više, koja ih rezultatski odvaja od Šveđana i Norvežana, upravo ta sportska pretpotentnost, ta žica da i posle deset promašaja, ne gube veru, da će postići gol iz jedanaestog pokušaja. To smo osetili u Poreču. Pokazao nam je Lase Boesen. U Lincu nismo bili ni blizu toj gorčini. Zamenila je nemoć. Svejedno je. Od one „sad ili nikad“ iz Linca, definicija se promenila u „pašće jednom“. Nadam se da je vreme da ispišemo istoriju, a ne uvek, iste stranice grešaka svake vrste i neverovanja u sebe. Verujem da možemo da pobedimo…
Pre 15 dana, kada sam počeo da razmišljam o ovoj kolumni, zamišljao sam je kao odgovor mom dragom prijatelju i kolegi Mladenu Miletiću. Možda će „peglanje“ bivše braće biti šlag na tortu zanimljivosti prvog kruga takmičenja na SP 2011. Ipak, pre toga, karakter ove generacije srpskih rukometaša se dokazuje u „Malme Areni“, kada i ove starije gospođe u danskim dresovima, kojih u kuhinji hostela, gde smo odseli ima 20 (btw – ostavile nam nešto hrane, jer odmah posle utakmice odlaze kući) i sada, dok kucam poslednje redove, „grakću“ za večerom i gaze mi, umornom, koncentraciju, budu od 20:15 navijale iz sveg glasa za svoje, a protiv nas…
Neka peva Seve, neka širi bratstvo i jedinstvo, blago nama. Za početak udruživanja, mogli bismo da nalupamo Dance i Šveđane, zajedno. Verujte mi, pred 10 hiljada Danaca ili Šveda, bila bi to jedna nezaboravna rukometna zima 2011…
