Siguran sam da postavljam pitanje svih ljudi, kojima je srpski rukomet (ili rukomet uopšte) „dobro jutro“ i „laku noć“. Kada će više da počne??? „Gorimo“ danima, nestrpljivi da krenu te dve nedelje, najvažnije za srpski rukomet u ovom veku, koje mogu biti „zicer“ i „prekretnica“. I svi smo pod pritiskom. Svako ponaosob, zamišlja „ruke u vazduhu“ i pobedu nad Poljacima, pa zatim rukomet u punoj „Areni“, pobede, pobede, pobede, završni vikend, na kome bi i „Orlovi“ imali svoje mesto. I svako u glavi ima i najbolji, i najlošiji scenario. To je draž sporta.
Vreme je da se pravi nova istorija srpskog rukometa. Igrači i stručni štab će je stvarati na terenu, a mi, koji ih pratimo godinama od Luksemburga, Farskih Ostrva i Izraela, imaćemo tu sreću da je pišemo. Ovo smo čekali godinama. Kada je septembra 2008. godine na Kongresu u Beču RSS dobio organizaciju EURO 2012, znao sam da će Balkan-Handball, šta god da se desi, koliko god moralo da se trpi i u kakvoj god „štap i kanap“ priči bio, živeti do januara 2012. godine.
Novinarski nerv je pred svako veliko takmičenje isti. Groznica kreće već mesec dana unazad, povećava se kako se sve približava, a onda počinje odbrojavanje, kada su dani sve sporiji, a protok misli, informacija i kalkulacija, neizdržljiv…
Tako i sada, pa sve na kvadrat, jer Evropa stiže u Srbiju!
U toj istorijskoj bici, koju će voditi srpski rukomet, pregažen u poslednjoj deceniji od strane „nekih“ manjih, sposobnijih ili bolje pozicioniranih sportova, uz nezaobilazni aristokratski tenis, koji nam vlastodršci prodaju kao nacionalni sport u zemlji gde narod nema „leba da jede“, vode se dve velike bitke.
Jednu ćemo dobiti, siguran sam. Srbija će videti, šta je i kakav sport – rukomet u svetskim razmerama. Čak i oni koji nas ne vide „ni dvogledom“, znaju jednog ili dva reprezentativca ili su stali na „braći Peruničić“ pre 15 godina, moraće da se dive rukometnom majstorstvu i razvoju našeg sporta, koji je neosporan. Najbolji rukometaši sveta su najbolji spoj gladijatora i umetnika. Vrhunski rukomet je vrhunska zabava, a EHF EURO, najbolji mogući event. Dok su Svetska prvenstva, pa ženska takmičenja, i neka prilika za improvizaciju, na Evropskim prvenstvima za muškarce, sve je na TOP nivou. Nema sumnje da će tako biti i u Nišu, Beogradu, Vršcu i Novom Sadu. Nema sumnje da će se mnogi „navući“ u rukomet i ostati mu verni, bez obzira na sve…
I dok će se hiljade stranaca po srpskim gradovima, prepričavati, novac od njih „šparati“, za nas „u srpskom rukometu“ biće još bitnije posledice igara „Orlova“ u Beogradu. Srbija vapi za medaljom. Reprezentaciji treba medalja. Srbiji trebaju rukometni idoli, u teškoj borbi sa drugim sportovima za najbolju decu. Srpskom rukometu treba iskorak u svakom smislu. Bivših rukometaša nema nigde gde se lobira. Sadašnjih ni u jednoj reklami, ni na jednom bilbordu. Budućih u rukama prosečnih kadrova, koji levitiraju u krhkom sistemu amaterizma od Subotice do Bujanovca. Za sve to, medalja je jedini LEK.
Koliko je to realno ili ne? Nije daleko od realnog u Srbiji na EURO 2012. Da se ugase svetla, isključe kamere, na neutralnom terenu, „Orlovi“ su bolji od Nemačke, Švedske, Češke i Makedonije. Slovačka je autsajder, da se ne lažemo, jedini na čitavom EURO 2012. Danska je Danska. Sistem su doveli do savršenstva, imaju igrače, prave igrače, projektuju budućnost. I Francuzi treba da ih se plaše. Poljaci su „tu negde“, videli smo i prošlog januara u Kristijanštadu, kada nam Bilecki uze OI kvalifikacije…
OI kvalifikacije su imaginacija. One ne znače puno srpskom rukometu, ako iza njih ne stoji "nešto veliko". I osmo mesto na EURO 2012, u nekim kalkulacijama vodi u aprilske kvalifikacije. Osmo mesto „ne pije vodu“, šta god da donosi, hvala lepo. Šansa za „veliki prasak“, bila bi propuštena, ma kakvo vrelo leto bilo. Zato su kvalifikacije za OI, nešto što treba da bude posledica odličnog EP, a ne nešto što bi nam „zapušilo usta“.
„Tu smo negde“, pravi je zaključak. „Pišemo istoriju“, pravi naslov.
