Prošlo je tačno godinu dana od kada je Balkan-Handball.com kročio u
medijski svet i doneo neke nove pozitivne vibracije na rukometni Balkan.
Nastavljamo dalje jer sada još čvršće verujemo u ono što radimo. Između ostalog
i zbog toga što smo sigurni da najbolji rukomet dolazi baš odavde. Glavni
„krivac" što danas imamo Balkan-Handball, kao mesto okupljanja svih kojima je
rukomet u srcu, jeste idejni tvorac, urednik i novinar BH-a, Žika Bogdanović.
Sa posvećenošću rukometu od 00-24h i vizijom čoveka koji je uveren u ispravnost
svog rada, Žika govori o aktuenim temama vezanim za Balkan-Handball.com.
Svaki početak je težak. Ni ovaj nije bio izuzetak. Kako je izgledao?
–
Verovatno bi i slepom čoveku sa početka 2007. godine bilo jasno da rukometa
nema na internetu. Svi sajtovi koji su do tada pokušavali nešto da urade, nisu
istrajavali u tome. U vreme kada sam razmišljao o pravljenju sajta, rukomet je
bio u totalnom medijskom mraku. Sa druge strane, ni jedan online medij nije
posvećivao pažnju našem sportu u dovoljnoj meri. Ona u Srbiji pre svega zavisi
od rezultata reprezentacije, a njih nema. Naravno, ne možemo čekati da se to
desi. Imamo 500 rukometnih klubova u zemlji i ko zna koliko hiljada bivših,
sadašnjih i budućih rukometaša. Oni zaslužuju da imaju svoj prostor. Bilo je
dobro napraviti bilo šta, bilo kakav sajt, koji bi okupljao ljude, govorio da
rukomet nije umro, da na kraju, ostaju oni koji ga vole, oni koji uživaju da
provedu vikend u hali gledajući svog lokalnog drugoligaša. Trenutno u Srbiji
imamo nerealnu sliku vezanosti ljudi za rukomet, jer je rukomet sport sa
ogromnom bazom i tradicijom. Igra se i u Sivcu, i u Jasiki i u Drenovi. Rukomet
ima bogatu istoriju na ovim prostorima, i kao takav, ne može da nestane, kako
mnogi misle. I ako su mnogi na naš početak gledali sa skepsom, govorili da pređemo
na tenis, verovao sam da će se jedno afirmativno pisanje o rukometu svideti ljudima.
Uspeli smo da probudimo rukometni „svet". Pišu nam i ljudi koji nisu vični
računaru. Rukomet se igra, to mi „rukometaši" znamo, a uspona i padova će biti.
Kad se i Srbija vrati na veliku scenu, to može samo da bude bolje po sajt.
Zašto baš Balkan-Handball.com?
–
Nije fraza reći da živimo u najrukometnijem regionu na svetu. Mislim da samo
Nemce možemo izdvojiti iznad, po posvećenosti rukometu i oni čine naš sport
tako zanimljivim i drže mu nivo u okvirima globalnih sportova, ali ovaj naš
prostor, sa istim rukometnim nasleđem, sa sjajnim, „pravim" mentalitetom za
rukomet, bez jezičkih barijera, pravo je mesto koje možemo da uokvirimo i
smatramo jedinstvenim. Nazivom smo želeli da sugerišemo i to da bi voleli da
vidimo regionalnu ligu, kao nešto što bi nas unapredilo kao rukometne zemlje.
Žene su nas „poslušale". To je samo prihvatanje realnosti. Floskule koje čujemo
sa svih strana „da nećemo mi nekome da pravimo rukomet" ne stoje. Niko osim
Slovenaca, nema ligu koja može da se nazove profesionalnom. Računica je prosta.
Zvezda u „Šumicama" ima prosek od 200 gledalaca. Da joj svake druge srede ili
subote dolaze Celje, Zagreb
ili Bosna, imala bi po dve hiljade. Isti je slučaj i sa tim klubovima. Saradnja
između klubova u regionu, omladinski rukomet, kampovi, odavno je sve to počelo
da funkcioniše. BH se samo trudio da prati impulse iz spoljne sredine. Najbolji
igrači u Sloveniji su Bosanci i Hrvati, u Makedoniji, Srbi. Imamo sjajne
rezultate kao region, i tek će ih biti, i na klupskom i na reprezentativnom
planu. Čekaju nas i Evropsko i Svetsko prvenstvo u Makedoniji i Hrvatskoj.
Koliko ljudi čini Balkan-Handball team?
–
Meni je drago kada ljudi misle da BH radi veliki tim ljudi, pa nekada i iz
dobre namere kritikuju neku neažurnost ili uočenu grešku. Balkan-Handball team
čine dva novinara i jedan „tehničar". Zoka, koja piše o ženskom rukometu i ja,
kao urednik, novinar, reporter, prevodilac, dok sve to sa programerske strane
prati, Ivan Jovanović. S vremena na vreme dobijamo tekstove od naših kolega i
prijatelja (Ivan Ilić, Zoran Radivojevič, Goran Antevski, Riči Gjamovski). Ne
želim da budem patetičan i da naterujem ljudima suze u oči, ali ovo je posao
koji se radi po desetak sati dnevno, svaki dan, svako veče, sa ulaganjem svojih
sredstava i nikakvom novčanom satisfakcijom, osim komentara ljudi koji nam pišu
i žele da nas podrže. Ne žalim se, radim ono što volim, i dokle god budem
verovao da BH može da opstane i da ima svrhu, ja ću gurati napred.
Kako se onda boriti sa potrebom za ažurnošću?
–
Od početka mi je bilo jasno da sa dve, četiri ruke nije moguće biti
najažurniji. Zato smo se okrenuli analitičkim tekstovima, kvalitetnim
intervjuima, nečemu, što baš nije svojstveno današnjim medijima, koji su brzi,
brzi i brzi. Ono po čemu možemo da kažemo da smo brzi i ekskluzivni, jesu objave
transfera. Opet razlog tome jesu veoma dobri kontakti sa igračima, trenerima i
rukometnim ljudima širom Evrope, bez kojih te informacije ne bi bile dostupne.
Drago mi je da smo sa tim ljudima izgradili međusobno poverenje, da oni sajt
prihvataju kao svoj i da žele da nam pomognu, pa i tako, davanjem informacija,
do kojih većina novinara ne može da dođe. To poverenje se ogleda u tome, da
često dođemo do nekih transfera, ali ako znamo da njihova objava može da
izvesnom igraču napravi problem u klubu, ne pravimo senzaciju i to nećemo da
objavimo, iako objektivno, to diže cenu sajtu. Koristim ovu priliku da se
zahvalim svim ljudima koji nam pomažu iz dana u dan.
U kojoj je fazi razvoja Balkan-Handball.com?
–
BH polako počinje da ispunjava svoj puni potencijal u regionu i krećemo da
razmišljamo o nekim pre svega tehnološkim unapređenjima, pa onda i tekstualnim.
Preduslov za sve je da sajt krene da zarađuje, to jest da izdržava samog sebe.
Danas je za sve potreban novac, a u svetu interneta, on je neophodan, da bi se
opstalo. Stvari oko zaokruživanja vizuelnog indentiteta sajta (logotip),
unapređenja administrativnog dela, zatim, kvalitetniji dizajn strane, neke nove
kategorije i sadržaji na sajtu, sve je to dosta uslovljeno finansijama. Da ne
pričam o tome da je potrebno platiti telefon, neke putne troškove, ako želimo
da pratimo neke utakmice, da bi voleli da angažujemo saradnike. Imamo situaciju
da nam kolege-novinari šalju svoje radne biografije, ali za sada, moramo da im
se zahvalimo. Sa jedne strane, drago mi je da oni u Balkan-Handball-u vide
jedan ozbiljan projekat, ali opet, sa druge, žao mi je što nas objektivni
faktori ograničavaju da napravimo grupu ljudi koja će od Balkan-Handball.com
stvoriti jedan od najboljih rukometnih sajtova u Evropi.
Kakvi su planovi u nekom narednom periodu?
–
Imam jasnu sliku BH-a u nekom narednom periodu, naravno, ako se finansijski
konsolidujemo. Ono što nameravamo, jeste da „Intervju nedelje" prebacimo na
engleski jezik, da omogućimo ljudima koji su van našeg jezičkog područja da ga
čitaju, jer je zaista naišao na pozitivne reakcije. Takođe, na taj način bi
pokušali malo više da se angažujemo i u vezi mađarske, rumunske i grčke lige,
koje su opet deo nekog našeg područja, sa puno „naših" igrača. Od septembra bi
želeli da ponudimo rukometnom svetu nešto sasvim novo, nešto bi nas izdvojilo
od drugih, ali ne bih više o tome, jer se opet vraćamo na ključni problem.
Ideja ima puno i verujem da ćemo uspeti da to realizujemo.
Kako tržište reaguje na Balkan-Handball.com?
–
Ono što nam daje nadu, jeste da tržište počinje da prepoznaje da je
reklamiranje na Balkan-Handball-u profitabilna stvar. A to se najbolje vidi iz
dosadašnjeg iskustva firmi koje su se reklamirale. Upravo, to je prednost
specijalizovanog medija. Da se razumemo, ako sajt želi da postane ozbiljan
online rukometni portal, moraće sam da se izdržava, jer nismo milijarderi, pa
da se igramo „novinara" do veka. Mnoge stvari čekaju, upravo zbog problema
finansija, ali vidim sve veću šansu da BH raširi svoju bazu oglašavača. Tržište
postoji.
Aktuelnosti na sajtu? Nedavno uvedeni komentari su osvežili sajt.
–
Sajt je dobio totalno drugu formu od kada smo uveli opciju komentarisanja
tekstova. Bilo je kritika „šta će vam komentari, imate forum", ali oni su pre
svega neophodni nama novinarima, kao reper, da li je tekst izazvao pažnju, da
li smo ga uradili profesionalno i gde smo grešili. Sa druge strane, on
omogućava ljudima da iskažu svoje mišljenje. Žao mi je, kada se
zloupotrebljavaju za neke lične obračune, ali takav je svet. To se najbolje
vidi na primeru ženske reprezentacije Srbije, gde kad se napiše bilo kakva
vest, odmah krene lavina svega i svačega. Mnoge komentare smo prinuđeni da
brišemo, jer stvarno ne zadovoljavaju ni minimum ukusa. Voleo bih da ljudi to
ne rade, nema svrhe, ružno je. Sve može da se kaže bez vređanja. Kao čitaoca, pre će me
zaintrigirati argumentovana kritika, kada vidim da čovek zna o čemu priča, nego
hiljadu sočnih bljuvotina.
Naravno, ima i kritika na rad i pisanje Balkan-Handball-a?
–
Normalno je da ih ima i mi ih prihvatamo. Niko nije savršen i ne može se svima
udovoljiti. Da sam hteo da pravim sajt za svoje prijatelje ili za neki voljeni
klub, on sigurno ovako ne bi izgledao. To je zakon života. Prvo te ne
primećuju, onda te tapšu po ramenu, jer te ne poznaju dovoljno, a kad počnu da
te napadaju, e, to je dokaz da cela priča "ima težinu". Znamo da BH sada
odjekuje na daleko i to se ne sme zloupotrebiti. Ne sme se zlopotrebiti zbog
svih iskrenih „anonimusa" koji su nam pisali tokom ovih godinu dana, zbog onih
ljudi na forumu koji vole rukomet i opet, zbog jasnog stava prema BH-u. Ovo se
radi iz zadovoljstva. Glupe kritike su ogledalo, i one se odbijaju od lica
kritičara. Kada radiš profesionalno i daješ sve od sebe, ništa, što je daleko
od istine, ne može da te poremeti.
Kako gledaš na kritike, da ima previše "srpskog rukometa" na sajtu?
–
Najlakše nam je da dođemo do Srba. To je prosto normalno, jer ih najviše
poznajemo. Trudimo se da imamo tu regionalnu komponentu, i evo, poslednja
četiri „Intervjua nedelje" nisu bila iz Srbije. Svako ko je kvalitetan, i
ljudski i igrački, naći će se na sajtu, jer nama je cilj da deci ostavljamo
idole, a ne da se gađamo floskulama. Stalno ljudi pitaju za Ivana Balića. Radimo,
radimo na tome. Ivano i Nikola (Karabatić) bi bili vrh svega što smo radili.
Koja je najlepša stvar koju si čuo vezanu za rad BH-a?
–
Negde prošlog leta, za vreme SP za juniore u Ohridu, dobio sam mejl od čoveka iz HRK
Međugorje, člana prve lige Federacije BiH, gde je napisao da su podstaknuti
našim tekstom „Od tastature do motike", u kome smo kritikovali klubove zbog
nerazumevanja značaja interneta, rešili da naprave svoj sajt i na taj način
prezentuju rukomet u svojoj sredini. To je najveća moguća pohvala.
Kakva je situacija na internet rukometnoj sceni na Balkanu? Koliko ljudi
shvataju značaj interneta kao medija?
–
U Srbiji je najveći problem svest. Mislim da je trenutno Srbija uz Makedoniju,
najlošija po tom pitanju u regionu. Čini mi se, da sve što radimo ovih godinu
dana, vezano je za menjanje svesti. Ljudi iz klubova, treneri, funkcioneri, malo
ili uopšte ne shvataju vreme u kojem žive. Vrhunski mazohizam je da npr, jedan
klub bogate tradicije, koji igra evrokupove, na internetu bude predstavljen
samo jednom e mail adresom i to nekog od igrača!? Ako nemate internet
prezentaciju, samim tim, niko ne može da vidi ništa o vašem klubu, o igračima,
školi rukometa, rukometnoj istoriji i sportskoj tradiciji jednog grada. To se
zove društvena neodgovornost. Kako onda da postoji marketing? Šta prodajete?
Kako mislite da taj vaš „nevidljivi" proizvod donese novac? SOFK-e i ostale
državne jasle su odavno nestale. Danas je klub bez internet prezentacije, kao
kuća bez prozora. To je život u mraku. I šta sad? Neću da uložim 200-300 eura u
sajt, neću da promovišem mlade igrače koje imam, neka se ne zna da je neki 17-šnjak
postigao 15 golova na utakmici, neću da pišem o legendama kluba, neću da pišem
o onome što sam osvojio, neću da predstavim decu koja mi u hali trče za loptom,
a onda kukam kako nema sponzora, kako Opština nema razumevanja, kako mi je
prazna hala, kako mi je teško da prodam igrača!? To je zločin prema sebi samom.
U Srbiji imamo ljude koji su „Olimpionici" (osvajači OI) kao treneri i igrači,
kao na primer, profesor Pokrajac. U normalnoj zemlji, taj čovek bi imao čitav
internet projekat iza sebe, „svoju stranu medalje". Ovde, jedva da mu sliku
pronađemo na pretraživačima. Kako onda mislimo da stvaramo nove šampione? Na
kojim primerima? To više nije ni stvar Saveza, to je svest. Savez ima obavezu,
da da primer, da svoju prezentaciju napravi po evropskim standardima, ali drugi
moraju da vode računa o sebi. Vreme „Sporta" i „Žurnala" je prošlo. Da me ne
shvate pogrešno, mediji se razvijaju, nema više „izašla mi slika u novinama".
To je možda bio hit pre 15 godina. I što je najvažnije, nema povratka nazad. I
ti sportski listovi će morati da naprave svoja ozbiljna online izdanja, ako
misle da ostanu aktuelni. Nikada oni neće imati dovoljno prostora za neku širu
priču. Jedan klub, to je jedna enciklopedija. Pisalo ju je hiljadu ljudi. Ako
ne predstavljate ono što radite, u savremenom svetu, znači da ne radite ništa.
A, neradnici na sportskom tržištu nemaju šta da traže.
A tu su i pozitivne stvari u internet svetu?
–
Divim se nekim rukometnim sredinama, koje prave svoje mikrosvetove, i ako
nemaju armije navijača, trude se da naprave zdrave organizacije i razviju
ljubav prema klubu. Celje je već jedna globalna stvar, fenomen. O Slovencima je
izlišno pričati, jer i mi net-novinari praktično učimo od njih. Sviđa mi se
kako se na internetu predstavlja „Bosna" iz Sarajeva. Tu su i one manje
sredine, kojima samo možemo skinuti kapu, kao npr, Visoko, Ljubuški. To je
dokaz da provincija postoji samo u glavama ljudi, a ne u stvarnom životu. U
Srbiji smo pre izvesnog vremena pisali o sajtu RK Arilja, četvrtoligaša. Eto
još jedne potvrde da je samo svest problem.
Kakvi su statistički pokazatelji rada Balkan-Handball-a?
–
Sajt beleži konstantan rast posećenosti. Sada smo trenutno na oko 1000 poseta
dnevno i nekih 4000 otvorenih strana. Krenuli smo od stotinak poseta, prošlog
marta. Neki okviran plan je bio da prebacimo cifru od 100000 otvorenih stranica
mesečno do jeseni, ali mi smo to već uradili u februaru mesecu! Dobro, to te
opet tera da radiš i da postavljaš nove ciljeve. Još uvek ne možemo da odredimo
koliki nam je realan broj potencijalnih čitalaca. Mislim da ćemo sa
prebacivanjem nekih sadržaja na engleski, uspeti da dupliramo sve cifre i
postanemo još reprezentativniji za reklamiranje, a samim ti i kvalitetniji.
Imaš li neku poruku za kraj?
–
Prijatelji, ostanite uz nas. Nadamo se da ćemo još dugo da trajemo. Samo pozitivno
razmišljajte. Rezultati će biti sve bolji, jer „najbolji rukomet dolazi
odavde".
ZORICA RADOJKOVIĆ
