Evo nas u Zadru, tačnije u Biogradu na preporuku domaćina. Posle šest dana uspona i padova, povreda i odlazaka, ovakvih i onakvih priča, sada se tek vidi koliko je plasman u drugi krug, u stvari, uspeh. Divno nam je bilo u Poreču, u svakom pogledu. Početnu pobedu nad Egiptom, nadomestili su frustracija i neverica posle poraza od Danaca i Brazila. Uz sve to, tračalice u vezi reprezentacije, parale su uši. Odbijali smo ih sa gnušanjem, dodatno nervozni, ali su i one otišle, kada su stigle nove pobede. Kada je Mamelund promašio Kjelinga, ni u fan zoni u centru, više nije bilo tako mnogo mortus pijanih Norvežana, koji su iz noći u noć, igrali, skakali, pravili voziće, padali i zgražavali ono nešto prisutnih Balkanaca. Mi smo preuzeli kontrolu nad svojom sudbinom i poslednja dva dana proveli, radujući se, puni adrenalina zbog novih uspeha. I kao navijaču, i kao novinaru, emocionalni sklop mi je određen poslednjim sudijskim zviždukom i brojkama na semaforu…
Nije bilo lako biti rukometni novinar iz Srbije u ovih šest dana. Da su Danci imali ovoliko vesti o svojoj reprezentaciji, dobili bi beneficirani radni staž od države. Susretanja na hodniku sa novinarima iz drugih država, počelo je da kreće sa njihovim pitanjem "šta je novo kod vas"? Svako jutro smo imali novi hit. Nije loše za žutu štampu, ali za reprezentaciju, daleko od toga.
Kampanje, kuhinje, podmetanja, buve i ostali trikovi medijskih vetrova, čini se, dotakli su reprezentativce. Ipak, pobede leče sve rane, pa i medijskih ratova. Odmah da kažemo, atmosfera u reprezentaciji je dobra. Ko kaže drugačije, laže. Svakoga jutra pričamo sa momcima i potpisujemo ovo. Naravno, zamagljeni pogledi posle poraza i sportski mamurluk, menja se u smeh, zafrkavanje i visoke tonove, kada se pobedi. To je pravilo sporta i života.
Zadar. Kako se grupa u Poreču približavala kraju i kako smo zahvaljivali domaćinima, koji su, svi od reda, bili odlični, tako smo uz želje, da prođemo dalje, dobijali dodatak da "nam tamo neće biti lako". Čini se da smo Porečanima učinili medveđu uslugu, jer kada su srpski mediji počeli da objavljuju hvalospeve o lepoti grada, iskrenosti ljudi iz organizacije, gomili pozitivne energije i kontaktima sa lokalcima, u kojima su nam davali podršku i govorili da navijaju za nas, tako je rasla i čudna, negativna emocija u hrvatskim medijima, protiv ovog istarskog raja. To je sada iza nas. Poreču, hvala za sve. Ostaće u srcima rukometnih ljudi iz Srbije, kao mesto povratka na veliku scenu i normalnosti u našim odnosima.
Bez želje da prejudiciramo stvari, u Zadar smo došli da radimo svoj posao. Momci na terenu, mi u press centru i na tribinama. Institucija jednog Svetskog prvenstva, ne dozvoljava nam da mislimo o glupostima, politici, prošlosti, itd. Ne želimo ni da 2012 mi budemo u situaciji da branimo rukometaše i novinare od neke negativne sile. Kakve smo priče slušali, uz komparacije sa scenama iz Zagreba od pre par godina, kada su skijama razbijana stakla novinarskog autobusa, verovatno bismo odmah trebali spakovati kofere i vratiti se za Beograd. Ipak, verujemo da će sport pobediti…
