Sve ono što smo sa nestrpljenjem čekali godinama, prošlo je za tren, i sada ostaje da se pamti zauvek. Srećom, EURO 2012, pamtićemo po dobru. Sanjali smo ga i dosanjavali, ali je sve prošlo, onako, kako mnogi nisu ni usnuli. Srbija je osvojila medalju posle 11 godina pauze. Hrvatska je osvojila bronzu, Makedonija i Slovenija ostvarile fantastične rezultate. Živeo Balkan-Handball. Živija…
I ako lepo vaspitanje nalaže da kada se piše o nečemu od šireg značaja, što uvek poštujem kada „vivkam“ neke svoje „balkanhendbolovske“ borbe sa vetrenjačama, ne bi li tako ulio u sebe još nešto samopouzdanja i goriva za štrikanje po tastaturi u godinama iza, a daće Bog i ispred, moraću nešto da odradim i u jednini.
Iz godine u godinu, isto mi je. Ta „lagana februarska depresija“ ko teranje kod mačaka, uhvati me u nedeljama posle svakog velikog takmičenja. Baš mi „iz rukometa“, nemamo sreće, jer nas adrenalin najviše puca u prvih nekoliko nedelja kalendarske godine, pa onda na ostatak gledamo kao na otaljavanje sa par uzleta u maju, junu, kada se odlučuje o nekim peharima ili „baražira“ za neke nove dve-tri nedelje rukometnog ludila.
I hvala Bogu, nju je lakše podneti, kada osetiš zadovoljstvo rezultata i kada znaš da nisi godine i godine spucao u nešto, što je iz vizure tvojih najboljih prijatelja, pa priljatelja najboljih prijatelja ličilo na „gubljenje vremena“ u nekom virtualnom rukometnom svetu gubitnika „s ove ili one strane Drine“, u kome su još najsvežija sećanja bila na partije braće Peruničić sa sredine devedesetih.
Sada svi prijatelji znaju, zašto i šta sam radio sve ove godine. Znaju i da nabroje barem pola reprezentacije, da selektoru dodaju k umesto v, pa od Vujovića ispadne Vuković, da u rukometu „sve puca“ od „svega“, da nije smor, da ga narod voli, da talentovana deca neće bežati od njega, da ga igra sedam igrača, da je Ilić kapiten, a da Nikčević pada na glavu…
Zadovoljstvo je još veće kada ste „u igri“ bili od samog starta. Od rukavica čuvenog izraelskog golmana na polupunoj „Banjici“, pa čuvenog novinarskog gafa da smo izgubili na Farskim Ostrvima,30 odbrana Miše Pejanovića u „Čairu“ protiv Čeha kada nam se svet rušio, kladionica u Poreču, lažnih bombi i „kućnog pritvora“ u Zadru, Halida Bešlića u paklu „Skenderije“, neverice, koju smo pivom blažili, u separeu hotela u Lincu posle šamaranja od Austrije, sa nekolicinom momaka, tada gubitnika, koji su 24 meseca kasnije, postali heroji nacije, Plzena i slavlja posle, traumatičnog „Kupa Nacija“ do januara 2012 i dočeka na -9….
I kada već spominjem taj trnoviti put, onda bi greh bio da ne spomenem i ostale momke, koji su ga krčili. Jednog Mišu Pejanovića, Dugog Bojinovića, Ratka Nikolića, Acu Stojanovića, Denija Anđelkovića, Nikolu Kojića, Marka Ćuruviju i ostale, koji nisu okačili srebro oko vrata, ali imaju pravo da budu ponosni, jer su dali svoj doprinos uzdizanju "Orlova", u godinama kada su bili "out"…
Sada će sve biti lakše, ali februarski mačori nemaju vremena za izležavanje na martovskom suncu. Kako su „ministar odbrane“, „đeneral“, kapiten i ostali, postali „heroji nacije“, „najpoželjnije mladoženje“, „uzori svakom detetu sa loptom u ruci“, tako će im brzo i biti skidane epolete i epiteti, čim prva muka i porazi naiđu. A oni su, kako je davno rečeno, sastavni deo sporta. Kada dođu, srpski rukomet će ražalovati oni koji su ga najviše hvalili, a igrače gaziti, oni koji su davali činove. April je sledeći test, nema mesta za lovorike, za „legendarstvo“, „glad“ mora da postoji, bez nje, nikada nećemo biti siti.
Uživali smo u euforiji, ona je bila nešto što rukomet nije doživeo. I sami smo bili euforični. Posle Danske u „Pioniru“, grlo je bolelo tri dana, više nego protiv Švedske, kada je izboreno polufinale. San nije hteo na oči posle pobede nad Hrvatskom. Iskreno, (kako da objasnim, a da ne budem nepristojan), „zabole me“ što je to bila Hrvatska. Ta noć će ostati urezana dugo, dugo. Finale u Beogradu(!), par piva u sebe, desetak čokoladnih bananica i vožnja novim mostom preko Ade skoro do zore. Ništa kriza u Grčkoj, ništa Jevreji napadaju Iran, ništa gladna deca u Africi, najava ledenog doba u Evropi, jeftina predizborna kampanja, poskupeo benzin, itd. Ništa. Svet je bio naš, barem za kratko.
A sad, dalje. EURO 2012 je bila vododelnica. Šta će sada biti „pik“ Balkan-Handball i moj lično? Još uvek ga nemam, ali je „vajb“ tako dobar, i krenuo je sa Ohrida i vozi, vozi, sve do izvora Save…
Hvala svima i bravo za sve!
