Vruće rukometno leto, dočekalo je čelnike RSS-a. Pored organizacije Evropskog prvenstva za kadetkinje, najvećeg poduhvata od nastajanja Srbije kao samostalne države, ono što je tema broj 1 sportske, ali i žute štampe ovih dana, jeste i raskid u komunikaciji između čelnika Saveza i selektora seniorske reprezentacije, Jovice Cvetkovića. O tome, kao i ciljevima Saveza u godinama koje slede, razgovarali smo sa predsednikom UO RSS, Velimirom Marjanovićem, koji je na izbornoj Skupštini prošle nedelje, ponovo izabran za vodećeg čoveka srpskog rukometa.
Na početku, čestitke za reizbor na mesto predsednika UO RSS. Izabrani ste gotovo apsolutnom većinom. U zemlji i društvu krhke demokratije, to sa jedne strane može da plaši, dok sa druge može radovati, da jedan čovek i njegov tim dobiju apsolutno poverenje.
– Hvala na čestitkama. Kao i svakom čoveku, godi mi da se u rukometu desio primer da predsednik izdrži jedan mandat, a kamoli bude ponovo izabran. To daje snagu, jer smo ispunili sva obećanja, ni manje, ni više od toga. Ljudi su prihvatili taj koncept. Skupština je telo koje je izabrano po jednom regionalnom principu i da delegati cene našu politiku ravrnopravnog uvažanja i razvoja rukometa, i u segmentu klubova, i zastupljenosti u UO i ostalim telima Saveza, najbolje se vidi po ishodu glasanja. Mislim da podrška ide i odatle, od pametnog vođenja politike i da nije samo masovno dizanje ruku, koje plaši. To su ljudi koji u svakom trenutku, kada stvari ne idu onako kako im se dopada, mogu da promene svoje odluke. Sada imamo četiri sednice Skupštine, za razliku od zatečene jedne, godišnje. Kada radite sa ljudima tako, oni su svesni da imaju pravo odlučivanja. Danas podržavaju, sutra ne. Tako da nema opasnosti da neko zloupotrebi apsolutnu podršku i počne da to privatizuje ili koristi na pogrešan način.
Sastav UO se nije puno promenio u odnosu na prethodni mandat.
– Dobili smo Momira Rnića, Ivu Stankovića, Dragu Menićanina i Pašića. To su različiti koncepti, a svi su oni potrebni u određenim segmentima. Želimo da u UO imamo što više rukometnih ljudi. To je koncept UO koji zadovoljava jaku zastupljenost regiona i klubova. Mi ovde govorimo o nekom mandatarskom sistemu i ako je on jako malo zastupljen. Ne postoje ljudi koje sam ja doveo iz svog biznisa, života ili bilo čega, već se tu radi o zadovoljavanju svih regiona i rukometne realnosti u Srbiji, što jeste prihvatljiv koncept. Kada vi to ispoštujete kao mandatar, naravno da to ljudi podrže.
Imamo i neka imena u rukometnoj strukturi, koja, reklo bi se, ne podražavaju rukometni progres, kojem težimo. Na primer, potpredsednik Skupštine, Đolić je i predsednik Rasinskog okruga, koji je u prethodnoj godini doživeo jednu rezultatsku tragediju antičkih razmera. Naime, svi klubovi (Oba kruševačka Napretka i obe Župe) su ispali iz svojih liga i nalaze se na ivici egzistencije. Imamo Avrama Ilića u Nadzornom Odboru, koji je više puta kažnjavan zbog fizičkih napada na sudije…
– Razlika je što je ovde reč o skupštinskom delu rada. Delimično ti argumenti stoje, ali su u nadležnosti Skupštine. Kod Rasinskog okruga, možda je motiv pružanje podrške kraju koji ima potencijal, Kruševcu. Nisu mu se okrenula leđa, već dala podrška da povrati pozicije. Ako je to bila želja, ja se slažem. Ipak, moj načelni stav da je to stvar Skupštine.
Kada se osvrnete na protekli period svog predsedavanja, koja je najbolja stvar koju ste uradili?
– Rezultat je uvek najvidljivija stvar, a da bi došli do toga, trebali smo stvoriti sistem. Stvaranje sistema je najteži posao, da svako radi svoj posao, a da Predsednik ne mora da lupa šakom od sto, kako je to nekada bilo. To ide polako, ali mora da se uradi. Ni sada nije idealno, ali svaki sistem je bolji od nepostojanja sistema. Mislim da je to najveći uspeh, jer će se teško desiti da ljudi koji nas naslede mogu da idu unazad. Teško će se više desiti vreme diktature, jer će od sada ljudi moći da kažu, "Stani, ne može to tako". Ne da idemo unazad, a da ne postoji ni UO, ni Skupština, ni jedna Komisija. Sa sistemom, ide javnost u radu svih organa, koncept za koji su svi rekli da je nemoguće ostvariti, a ipak smo uspeli. Sa te dve stvari, došlo je do mira u kući. On nikada ne treba da bude lažan, jer je normalno da uvek ima diskusija. Ipak, mir oko najvažnijih tačaka daje rezultat. Organizacija koja vodi unutrašnje ratove, nikada ne može da vodi spoljni rat. To je pokazalo iskustvo, jer smo nekada imali zlatne generacije, koje su osvajale samo treća mesta, jer nisu imale mir. Mir u organizaciji je omogućio da dobijemo EURO 2012, mir je doneo vanredno Evropsko prvenstvo, mir je doneo da možemo da stvaramo tri godine reprezentaciju. Hvala na tome, jer javnost ovde još uvek trpi, jer još može bolje. U pragmatičnom smislu, finansijska stabilnost je veliki uspeh u vremenu krize. Prošle godine smo imali porast broja klubova i igrača za 15-18%, što je bazična stvar u našoj strategiji.
Sada kada ste dobili apsolutnu podršku, šta će biti sa Statutom i sistemom takmičenja? Odnosno, da li ćemo u budućnosti imati istinsku, manju i organizovaniju Super ligu, a ne "Ligu be briga", gde većina klubova grca u dugovima, a nekolicina okuplja igrače samo pred vikend, kada se igraju utakmice.
– O sistemu takmičenja, već ćemo krajem avgusta imati tematsku Skupštinu. Tu bi ljudi rekli šta misle i šta hoće, da ne bude dvojne slike, ono o čemu smo već pričali, svi smo za smanjenje, a onda kada treba da se glasa, niko nije. Ukoliko bi tu bilo zadovoljavajuće većinsko mišljenje, mogli bi tada da usvajamo, a već za narednu sezonu da menjamo. Finansijska kriza možda nam pomogne u svemu tome. Od prve lige treba napraviti usko grlo, gde bi gore išli samo najjači, a nadole se širiti, jer je to jeftinije. Kod Statuta nije Savez povukao kočnicu, već Ministarstvo čeka Zakon o Sportu. I drugi razlog, Država je prešla na koncept sedam regiona, a mi smo morali da odustanemo od četiri regiona, jer moramo da pratimo Državu, jer će to biti finansijski centri, koji će davati snagu regionalnim ligama i klubovima. Imaćemo sedam regionalnih selekcija po 18 igrača, što je 130 igrača, gde bi imali uvid u neku decu, koja ranije nisu mogla da dođu do izražaja u ovakvoj postavci. Znači, Statut ne zavisi od nas, a već od 25. avgusta, potezi će biti činjeni u pravcu promene sistema takmičenja.
Kako objašnjavate više novca u ženskom rukometu u odnosu na muškarce?
– Savez je poslao poruku da postoje uslovi da se uđe u rukomet i da niko neće biti izigran. Kod žena se u startu mislilo da se sa manje novca može doći do uspeha, mada su sada ti budžeti u rangu muškaraca, što je dobro, jer se približavaju evropskom nivou. Lokalne sredine stoje iza klubova, što mi podržavamo, jer je tako svuda u svetu. Imamo primer Monpeljea, gde je cela regija stala iza projekta kluba, da osvoji titulu u Ligi šampiona. Žene su prve krenule u ovim zanimljivim gradovima u unutrašnjosti, kao što su Kikinda, Banja, Niš, Zaječar. Kod muškaraca svi imaju skepsu, jer je reč o većem novcu, ali evo, vidimo primer Kolubare. Rukomet je sport manjih sredina i najbolji izlaz u Evropu za provinciju. Na Skupštini sam rekao, ako postoje klubovi, kao kod žena Kikinda, Zaječar, Naisa, Banja, kod muškaraca Kolubara, koji mogu da idu brže, trebali bismo im ostaviti tu treću traku, da idu bržim tempom od Lige i ostalih klubova.
Na tom vozu mogu se ostali kačiti, jer ako imamo takve konkurente, onda smo motivisaniji da ih sustignemo. Jaki primeri mogu da skrate period jačanja celokupnog rukometa.
T
ema svih tema ovih dana je priča oko seniorske reprezentacije i pitanje statusa selektora Cvetkovića. "Orlovi" idu na drugo takmičenje u dve godine. Kontinuitet je postignut…
– Sve ide tokom koji je zacrtan. Plasirali smo se na Svetsko prvenstvo, ostvarili planirano tamo. Naravno da ima krivudave linije, kojom možemo biti zadovoljni ili ne, ali sve ide po planu. Plasman na EP je prava stvar i to se očekivalo od ove selekcije. Sa 2012. godinom, to su tri velika takmičenja u ovom OI ciklusu. Dobrim rezultatom na EURO u Austriji, dobijamo šansu za bolju poziciju u baražu za SP u Švedskoj. Ako bi i to vezali, mogao bih da kažem da bi 2012, bila evropska ili olimpijska medaljna godina. Reprezentacija koja prolazi na tri takmičenja, na četvrtom je u medaljnoj formi. Biće teško u Austriji, jer smo zbog drugog mesta u slabijem šeširu i imaćemo težu grupu. Verujem u ovu reprezentaciju da će dati sve od sebe. Objektivno je očekivati plasman od osmog do 12. mesta, što zadovoljava bolju poziciju u baražu. Ona priča, šta smo nekada bili, Jugoslavija po uspesima na svetksim prvenstvima zauzima tek osmo mesto. Čak je i to jedna imaginarna slika i taj plasman u osam je veliki uspeh u rukometu. Kao Savez smo realno u 8, 10 najboljih i nadam se da u narednom periodu nećemo ispadati odatle.
Kolika je tu zasluga Jovice Cvetkovića?
– Nema onog ko nije učesnik u tom projektu, a da nije zaslužan. Naravno da je Cvetković zaslužan. On je izabran od strane ovog UO, kada se reprezentacija stvarala od nule. Njegovo dovođenje je bilo jedno od prvih koraka na predlog komisije Spasojević, Blagojević i Đurković. Taj koncept je u ovom periodu bio održiv i naravno da zasluge pripadaju prvo igračima, zatim selektoru, a onda Savezu. Verovatno da nije bilo zajedničkog rada, ne bi bilo uspeha. Takođe, ne bi mogao da se stvori kult selektora, da nije bilo podrške Saveza, koji je i stvarao taj kult. Selektor, ko god to da bude, za nas će uvek biti jedan jedini i najbolji na svetu. Tako mehanizam funkcioniše, jer mora da postoji vera u tog čoveka, ako se želi uspeh. I ubuduće ćemo tako raditi, sve dok je to moguće. Mi smo imali želju da sa Cvetkovićem radimo do 2012. godine. Nažalost, došlo je do razmimoilaženja u pogledu radnih uslova. Došli smo do pozicije, gde se ne slažemo. Nažalost, ta pozicija se prenela preko pregovaračkog stola i otela se kontroli. Sve do tada je moglo da se ide ka rešenju, ali kada odete od stola i krenete drugim putem, naravno je da se strane udalje i pitanje je da li se mogu više naći.
Znači, saradnja sa Cvetkovićem je završena priča?
– UO je mesto gde se takve stvari rešavaju. Naravno da će Predsednik tu dati izveštaj. UO je do sada u svemu podržavao selektora. Međutim, pitanje je kako će posle ovih neosnovanih optužbi UO reagovati.
To su vaši dugogodišnji saradnici, pa odluka može da se nazre?
– 25. juna ističe Cvetkoviću ugovor. Prvi naredni UO će se baviti tim pitanjem. Događaji i artiljerijska paljba na Savez u zadnjih 20 dana nas je dosta udaljila, posle svih optužbi. Svi ljudi iz UO misle da su optužbe neosnovane. Jedino što je osnovano je razlika u viđenju na finansijski status selektora. To je jedino u čemu se selektor i Savez razilazile.
Gde je bio ključ razlaza sa selektorom?
– Mi smo nudili četiri hiljade Eura mesečno ove godine, pet iduće, pa šest i sedam, 2012. godine. Cvetković je tražio veću platu od četiri hiljade i da radi u klubu. Kada smo raspisivali konkurs, tražili smo selektora koji će biti maksimalno posvećen reprezentaciji, jer je tada bila reč o mladoj reprezentaciji. I tada je javno objavljen podatak da će selektor imati 2000 Eura platu. Čak su i prihvaćena odstupanja, pa je došlo do povećanja plate. Ipak, neki delovi ugovora ne mogu da se menjaju, pogotovo u zemlji gde se realno teško živi. Kada sliku o radu od 330 dana u reprezentaciji, sa 30 dana odmora, pretvorite u 90 dana, kada imate obaveze i u klubu, onda je sve drugačije. Moguće je da se tada dogovaralo na taj način i po tom uslovu, možda bi drugačije bilo dogovoreno. Ali kada su druge karte na stolu i imate jednu vrstu želje, a onda dođe do drastičnih izmena, menja se sve. Moralo je biti više kompromisa.
Da li mislite da će smena Cvetkovića biti jedan nepopularan potez?
– Pre svega, nema reči o smeni. To je jedna verbalna prevara. Cvetković je sam skratio ugovor sa 2012. godine na jun, ne Savez. I nije Savez rekao, "ne trebaš nam više", nego Cvetković, "ne možete da ispunite moje uslove, ja idem". Ne sme se dovesti u zabunu javnost da je neko smenjivao Cvetkovića. Nikad, jer ga ne bi ni podržavao. On traži poboljšanje koje mi ne možemo da ispunimo. To se ne uklapa u koncepciju Saveza, jer smo želeli ovako da idemo do 2012. godine. Ako to već mora da se dogodi, ako nema izlaza, možda je ovo najbolji trenutak, kada nema velikih rezultatskih zahteva. I dobro je, ostao Cvetković ili ne, videti šta su dometi, a onda u narednim godinama do 2012. godine dodati pun gas. Nezgodno je imati probleme u godinama kada očekujete rezultat. Neće biti pritiska, jer ćemo ići na EP bez velikih ambicija. Dolaze nam i Francuzi u oktobru, kada ćemo imati dobru proveru, gde smo i šta smo. Ko god veruje u ove igrače, on bi rado ostao do 2012. godine, delio sa njima dobro i zlo, a onda to kapitalizovao. Ja razumem želju da se kapitalizuje rad, ali ne razumem isključivost da to mora odmah i sada? Ako verujete u ovaj tim, onda ostanete još tri godine, napravite rezultat, pa onda to naplatite. Napravite rezultat i onda odete za najveći novac, za 20 hiljada Eura u Nemačku, a ne praviti neke polovićne koncepte, Srbija i neki klub u regionu.
Selektor je dugo vas apostrofirao kao čoveka u koga ima najveće poverenje, a sada ste postali čovek na koga ima najvše zamerki.
– Tu je menjan krug protivnika. Prošli su svi kroz tu fazu, počev od Đurkovića, Spasojevića, Dostanića i sada mene. To nije sporno, funkcioneri i trebaju da snose odgovornost, ali mora da se zna da predsednik Saveza nije predsednik kluba. Predsednik Marjanović ne da selektoru uslove koje želi i onda se tu neko ljuti. Ovde je koncept Saveza, gde niko ne sme da po privatnim simpatijama raspolaže sponzorskim i državnim novcem, nego se mora prostreti po guberu. Treba i generalni sekretar da ima pet puta veću platu, što je realno, jer na njegovim leđima stoji operativni rad u Savezu, pa nema. U situaciji kada direktor Telekoma ima platu od 150, 200 hiljada, ne možete se gađati sa pet, 10 hiljada Eura, a da nemate pokriće. Koji je to fond radnih sati, šta će uraditi, koja je odgovornost ako se ne ostvari rezultat, koja je nagrada? To su vrlo ozbiljna pitanja, a ljudi njima pristupaju kao stvar dobre volje. Ako mi ne ispuniš, nemaš dobru volju. Nije, postoji jedna društvena odgovornost mene kao predsednika Saveza. Ako ja dobro štitim interese Saveza, onda prihvatam da budem glavni krivac. Tu se moraju uzeti u obzir činjenice da je ovo najduži staž jednog selektora, tri godine, i da je samom selektoru ovo najduži staž u njegovoj karijeri. Da nije bilo podrške i dobre volje, pa ne bi se to desilo. I sada kada pogledamo Makedoniju i Farska Ostrva, pa Island, Češku, SP, problem sa novinarima, uvek smo bili uz njega, celom dušom i verovali da ćemo ići sa njim do 2012. godine. Zašto je ovaj metod razgovora izabran? Možda je nekada prolazio, pa su i sada mislili da je tako.
Opet je rukomet na stranicama "žute štampe". Kada je tamo, znači da nije dobro. Zašto se to samo rukometu dešava, a ne može odbojci, košarci?
– Teško pitanje. Možda zato što je nasleđena
pozicija te odbojke bila drugačija, bez nekih velikih ambicija, bez opterećivanja prošlošću. Ona nije nasledila period osamdesetih, pa da iz toga kreće sva ta vrsta slobode u izražavanju. Odbojka je krenula od nule i stvarala uspehe u periodu koji je bio moderniji. Ovo je obrazac ponašanja od pre 20 godina, koji sada ne može da prođe. Prinuđeni smo da radimo u jednom okviru ljudi, gde kružimo i obrasci su isti, i kod igrača, funkcionera, stručnjaka, novinara. Većina naših viđenijih stručnjaka važi za ljude koji su uspeli u osamdesetim. Mladi ljudi koji se razvijaju sada, znaju da ovo ne pali više. Ovim načinom obraćanja se diskvalifikuješ za druge poslove. Mislim da sve ovo neće vratiti rukomet unazad.
Selektora su javnim pismom podržali igrači. Kako gledate na to?
– Naravno da igrači treba da podržavaju selektora. Do zadnjeg dana on treba da bude najbolji na svetu. Oni se ne mešaju u finansijske odnose Savez-selektor. U samom pismu, koje smo mi kao Savez dostavili medijima, nema puno detalja. I da ste dali UO da u dobrom delu potpiše to pismo, i mi bi potpisali. Međutim, i u samom pismu ima mnogo nelogičnosti. Ne verujem da bi jedan igrač napisao da su Nemci evropski prvaci. To je kapitalna greška. Mešanje EP i SP je adkevatnije ljudima koji su van terena. Ne bih previše trošio energije na to.
Da li se plašite nekih problema u budućnosti, ako se ipak, ne uvaži stav momaka, koji su tri godine, zajedno sa stručnim štabom stvarali jednu atmosferu i rezultat?
– Teoretski može da dođe do toga, ali bi to bilo totalno neviđeno u Evropi. Igrači ne postavljaju selektore, niti oni u svojim klubovima postavljaju trenere. Svaki reprezentativac igra za Srbiju, ni za selektora, ni za predsednika. Ne vidim da tu može biti realnih problema. Ta odluka se može njima manje ili više svideti, ali reprezentacija je nešto više. Takvo ponašanje bi bilo neprihvatljivo.
Početkom juna u baražu za Svetsko prvenstvo u Kini, seniorke su izgubile od Nemačke. Kako ste videli te mečeve?
– Nisam zadovoljan. Ne samim neprolaskom, zato što protiv Nemačke to nije bilo realno, jer u najboljoj proceni su šanse bile 60 – 40%, budući da su one korak ispred nas, a da zenit ženske reprezentaicje očekujemo čak i kasnije, 2013. godine, već zato što se nije pogodilo da odigramo onako kako možemo i znamo. Očigledno je u Zaječaru došlo do blokade i da nije išlo onako kako smo očekivali. Desio se takav dan. Ova reprezentacija ima snage da posle ta dva poraza i dalje veruje u sebe. Idu kvalifikacije za EP. Nadam se da će igračice održati pobednički duh, a ne da se vraćaju u mislima na Zaječar.
Posle EP u Makedoniji, bili ste zadovoljnim igrom devojaka i radom Časlava Dinčića. Ipak, došlo je do prekida saradnje, a zatim je došao Dragan Markov, a za njim i Milorad Milatović. Nije bilo konkursa?
– Meni se igra u Makedoniji svidela, iako nismo prošli dalje, o čemu su odlučivale finese. To je bilo ono što očekujemo od reprezentacije u tom trenutku. Igra je bila dobra i videlo se napredovanje. Ipak, Dinčić je uradio ono što je neprostivo. Napad na EHF i sudije su nedozvoljivi, jer je tako svuda u Evropi. Dinčić je napravi taj kiks, koji skupo košta srpski rukomet i mi smo taj potez povukli. Osim Cvetkovića, Dinčić je prvi selektor koji je izdržao ceo ugovor. Njega niko nije smenio. Po isteku u aprilu, ušlo se u proceduru. Sadašnji stručni štab, nije ni izabran da bi mi govorili o konkursu. S obzirom na situaciju, mi smo rekli, napravićemo VD stanje i posle izbora novog UO, pristupićemo konkursu. Ni Markov, ni Milatović nisu izabrani bez konkursa. Milatović je izbor Dragana Markova i ako oni mogu zajedno da rade, kao koncept iskustva i mladosti, onda bi to bio uspeh i Saveza, i reprezentacije. Kruženje u tri, četiri imena pre 20 godina je nešto što mi i sada plaćamo. Jedini način da napravimo trenere je da uz stare iskusne priključimo mlade, da ih stvaramo. Mladima se nikad ne veruje. Uvek se kaže, "pa on ne bi prošao". A onda dođe stariji, pa se pokazalo da i to nije dovoljno da se prođe. Ako zajedno rade, ako Milatović da igračicama znanje, a Markov dovoljnom brzinom napreduje, taj koncept zaslužuje podršku i na konkursu, koji sledi.
U četvrtak kreće Evropsko prvenstvo za kadetkinje u Vrnjačkoj Banji i Nišu, do sada najveći projekat RSS-a.
– Velika je stvar što nam je EHF pored osam kandidata dao to da organizujemo. To je veliko priznanje Savezu. Od Ministarstva smo dobili prošle godine nagradu kao najbolji Savez, a od EHF-a je stiglo ovo priznanje, kao i EP 2012. godine. U organizacionom smislu, to je dobra proba, manja, ali vrlo validna. Najveća dobit naša je zbližavanje naših radnih tela i EHF-a. Dolazi i do finansijske dobiti, s obzirom da sve ekipe plaćaju kotizaciju, a dolazi i do popularizacije u tim sredinama, koje imaju razvijene ženske klubove, što opet znači više dece u rukometu. Nemamo presiju da reprezentacija ostvari neki uspeh, imaju jako tešku grupu. Želimo u tom konceptu da radimo, da pravimo igrače za seniorsku reprezentaciju, da nisu presudni uspesi u tim generacijama. Nadam se da ćemo to uspeti u narednom periodu i kod muškaraca, dok je kod žena to već slučaj, jer postoji jedna ustrojena linija.
PREUZETO SA SAJTA RUKOMETNOG SAVEZA SRBIJE WWW.RSS.ORG.RS
