Piše: Marko Marjanović
„Ko bi rek’o, čuda da se dese“, orilo se krajem aprila iz grla veselih momaka sa slike, čija je priča najjači utisak prvog Masters Handball World Cup-a u Omišu. Prelepo rukometno druženje veterana bilo je šlagvort za jedan gotovo filmski događaj, koji je zapravo i najbolja moguća promocija ovog sporta.
Početkom devedesetih, rukometni put mladića RK Bosna Sarajevo, za njih potpuno neočekivano, i dalje neshvatljivo, ostao je zakrčen u ratu, kojem gotovo svi akteri ove priče pridodaju isti epitet – „prokleti“.
Verovatno niko od njih tada nije mogao zamisliti da će taj put ostati zakrčen 25 godina. A opet, u danima kada su njihove igračke karijere već postale daleka prošlost, niko nije ni pretpostavljao da će posle toliko vremena, ponovo doživeti nešto čega su se, raštrkani po raznim krajevima Evrope, svakodnevno prisećali.
Krajem aprila, omiška obala Jadranskog mora svedočila je ponovnom okupljanju čitave generacije koja je od pionirskih dana pa do „prokletog rata“ bila zajedno. Skoro čitavu deceniju svakodnevno su delili rukometni hleb, zajedno sanjali rukometne snove. Aprila 1992, neumoljivo zlo je preusmerilo ambicije mladih sportista na puko preživljavanje.
Dve i po decenije kasnije, oni su se prvi put nakon rastanka ponovo okupili. I te ne nekolicina njin, već svi. Najveće zasluge za to pripadaju Adnanu Jašareviću. Nekada perspektivni golman Bosne i mlađih kategorija BiH je još krajem 2016. godine, sa velikim entuzijaznom, krenuo da sakuplja bisere rasute po čitavom kontinentu, sa nadom da će se makar 10-ak njih pojaviti u Omišu ovog proleća.
–Kada sam se čuo sa organizatiorima turnira, pokušao sam putem Fejsbuka da iniciram naše okupljanje u Omišu. Najpre sam pomislio da je jednostavno nemoguće da svi dođemo, verovao sam da će u najboljem slučaju 10-ak nas uspeti da se organizujemo, međutim, ispalo je savršeno. Niko nije otkazao i prekršio dogovor, a došli su ljudi bukvalno iz raznih krajeva Evrope. Apsolutno je svako od nas na prvu loptu obećao da će doći, i niko nije prekršio obećanje.Organizovali smo se sjajno, svako je odradio svoj deo posla.
Šta je uticalo da ljudi koji su svakodnevno zajedno živeli rukometni život prekinu kontak na dva i po decenije?
–Prokleti rat – odgovara kao iz topa Jašarević, i nastavlja:
–Izgubio se kontakt, ali kako se izgubio, tako se i povratio zahvaljujući turniru u Omišu. Praktično smo se za pet dana pronašli putem društvenih mreža i dogovorili. Došli smo i do ljudi za koje svih ovih godina nismo znali ni gde se nalaze i šta rade. Na primer, jedan od nas je postao moreplovac, drugi su otplovili u neke druge vode, ali smo se ipak svi sakupili.
Kada su vam se putevi razišli?
–Bio je to april 1992. Poslednju utakmimcu odigrali smo u Travniku, bila je to druga Savezna liga Jugoslavije. Vraćali smo se sa barikade, nama tada zaista nije bilo jasno šta se dešava, nismo mogli da poverujemo da se taj rat ustvari odvija. Desilo se to što se desilo, u jednom danu, neki su ostali da ratuju do kraja rata, bili ranjeni, svašta se izdogađalo. Posle svega toga se jednostavno izgubio kontakt…
Da li je neko od vas posle svega nastavio da se profesionalno bavi rukometom?
–Naš trener Željko Martinčević je napravio jedan vredan rukometni projekat u Norveškoj, tu su Eldin Kršo, Adnan Hodžić, Fuad Balagić je i sada pomoćni trener RK Bosna Sarajevo, Dejan Šotra je igrao u Švedskoj i Norveškoj, sada radi sa mlađim kategorijama…
Trener Željko Martinčević se sa posebnom setom priseća tih dana, i ističe da je upravo rukomet najviše pomogao njegovim igračima da nastave sa normalnim životima.
–Mislim da je vrlo značajno reći da je ovim ljudima rukomet mnogo pomogao posle rata, toliko da im je taj sport zapravo omogućio da nastave sa normalnim životom posle svega. Nije bilo jednostavno snaći se u tuđem svetu. Neki od njih nisu ni vladali stranim jezicima. Govorili su rukometom, i na taj način opstali.
–Ova generacija, koja je danas ovde za ovim stolom, selektirana je još kada su imali po 12 godina. Ovi momci su radili veoma ozbiljno, čak su i postali kadetski prvaci Bosne i Hercegovine. Samim tim je kod njih razvijena jedna ambicija da budu najbolji u tom sportu. Ja tvrdim da je ih je upravo to održalo nakon rata. Sada, od čitave te generacije samo trojica njih nisu ovde – priseća se Martinčević.
Život nakon rata levog beka Dejana Šotre najbolje potvrđuje Martinčevićevu konstataciju. Rukomet mu nije obezbedio materijalnu egzistenciju, ali jeste socijalizaciju u hladnoj Skandinaviji, gde se nastanio nakon rata.
–Kada sam dobio poruku od Adnana Jašarevića, nijednog trenutka se nisam dvoumio da li ću doći. Čitava priča i organizacija pokrenuta je malo pre nove godine, imali smo nekoliko meseci pa smo mogli da se pripremimo, da planiramo godišnje odmore u vreme turnira. Meni je ovo okupljanje od samog rađanja ideje bio apsolutni prioritet, sve ostalo je bilo u drugom planu. U početku sam razmišljao kako bi bilo super da se sakupi bar 10-oro nas, a na kraju je ispalo fenomenalno, u ovom trenutku sedim za istim stolom sa svim tim dragim ljudima koji su bili značajni deo mog života. Verujte mi da ja apsolutno nikoga od ovih ljudi nisam video od 1992. godine. Zamislite moju fascinaciju u ovom trenutku. Sa par igrača sam omao povremeni kontakt zahvaljujući internetu, ali ni sa kim se nisam sreo. Razmišljao sam kako će izgledati naš ponovni susret posle toliko vremena, ali ja imam utisak kao da smo se videli pre dva dana. Uloge su iste, i na terenu i van njega. Mislio sam da će neki ovde prisutni malo sazreti u međuvremenu, ali očigledno nisu, da ne prozivam poimence – našalio se Šotra i izazvao smeh 20-ak ljudi koji su tokom razgovora sedeli skupa na omiškoj obali Jadranskog mora.
–Kada bi sakupili zastave zemalja iz kojih smo došli u Omiš, mislim da bi ispunili ovaj hotel. Računao sam, iz 15 različitih zemalja smo se okupili. Ja živim južnije, trenutno sam na Kosovu, tamo radim i živim ali često dolazim u Sarajevo. Rat nas je rastavio, rukomet sastavio… Čitav svoj život smo gradili kroz ovaj kolektivni sport. Igra je takva da svi zavisimo jedni od drugih, i ona nas je naučila da se tako ponašamo i van terena, u svakodnevnim aktivnostima – dodaje Adin Šetić.
VREME DA SE PORAVNJAJU RAČUNI
Čitavim tokom boravka u Omišu, rukometaši Bosne Reunion, kako je za ovu priliku nazvana ekipa, nisu skidali osmeh sa lica, a šala je bila neizostavni deo i ovog razgovora. Vlado Drekalović se najpre osvrnuo na neke neizmirene račune iz svlačionice, a potom i kazao najubedljiviju poentu ove priče.
–Meni kao doktoru je najvažnije da su svi ovi momci živi i zdravi. Veliko je bogatsvo videti ih zajedno na jednom mestu, a na tome smo dužni da se zahvalimo osnivaču Fejsbuka, ne znam kako se zove gospodin. Bez njega ovo ne bi bilo izvodljivo. Ovaj susret je izuzetna prilika da mi poravnamo neke račune koji su ostali neizmireni zbog početka rata. Evo, čuli smo da je poslednja utakmica bili pre 25 godina u Travniku – desilo se da neko tada nije razdužio opremu. Neki ovde prisutni su promašili važne zicere, a još uvek nisu dobili packe. I na kraju, kao što je neko od mojih drugova već rekao – ono što smo mi bili pre rata, tokom skoro 10 godina zajedničkog druženja, to je bilo nešto što je najbolje opisano naslovom kultne serije „Više od igre“. E, mi smo rukomet živeli zajedno, i to je zaista bilo više od igre.
–Činjenica da smo se uspeli okupiti nakon svega što se događalo u Bosni i Jugoslaviji, posle toliko godina, u ovakvom sastavu, sa nemerljivom željom da se ponovo zagrlimo, najbolje govori u prilog mojim rečima – zaključio je Drekalović i izazvao gromoglasan aplauz saigrača i prijatelja.
Razume se, poslednju reč je morao imati trener.
–Ovaj susret je zapravo najveći uspeh ove generacije. Ljudi su ostavili sve obaveze da bi se pojavili sada. Svi imaju poslove i familiju, ali su svi uspeli da pronađu vreme sa okupljanje koje ćemo pamtiti zauvek, a nadamo se da će postati i tradicionalno, upravo na takmičenju veterana u Omišu – rekao je za kraj trener Martinčević.
