Pored toga što je
standardni reprezentativac Srbije već nekoliko godina, pivotmen Alem Toskić
(26) je interesantan sagovornik i po tome što je spojio naizgled, nespojivo.Nosio
je dres dva najveća kluba i dva velika rivala na prostorima bivše Jugoslavije u
poslednjih dvadesetak godina, Zagreba i Celja. Trenutno na „liniji" Celjana, Toskić
govori o lošoj sezoni svog kluba, utiscima iz Zagreba i najavljuje mečeve
reprezentacije Srbije protiv Švajcarske (u sredu u Cirihu) i Rusije u nedelju u
Nišu.
Zdravo, Aleme. Sezona u Celju ide traljavo. Juče ste
završili prvu fazu Lige šampiona pobedom i tvojom dobrom igrom (44:27, 9 golova
protiv litvanskog Granitasa), ali sigurno da nije to-to, kada se uzme u
poređenje rejting i rezultati Celja Pivovarne Laško iz ranijih sezona.
– Sigurno da nije lako i da nismo dobro krenuli, ako se
pogleda šta je Celje pravilo unazad godinama. Reč je o stvarno velikom klubu,
koji je beležio sjajne rezultate deceniju iza nas. Evropski šampion 2004.
godine i nekoliko puta u samoj završnici Lige šampiona. Ove godine imamo loše rezultate i u domaćem
prvenstvu i u Evropi. U domaćem prvenstvu smo kiksnuli nekoliko puta.
Poraz od 12 golova razlike u Slovenj Gradecu od Preventa,
teško da može da se nazove kiksom.
– U pravu si. Tamo smo faktični razbijeni. U Ligi šampiona
smo ostvarili cilj, plasirali se u drugi krug takmičenja, ali nismo preneli
nijedan bod (dva poraza od Šamberija).
Možda je i naša sreća što smo imali takav sastav grupe, da nismo imali
teže rivale. Idemo u drugi krug, pa ćemo videti šta će biti.
Drugu sezonu provodiš u Celju. Prvu godinu si maltene kompletnu
propustio zbog teške povrede kolena. Kako si zadovoljan svojim statusom i
uopšte, klubom?
– Super, stvarno. Moramo biti zadovoljan veličinom kluba i
svim ostalim. Imao sam tešku povredu kolena, nakon koje sam operisan i pauzirao
šest meseci. Posle nisam mogao da dam maksimum, ali sada je sve bolje, ne
osećam nikakve posledice. Noga me služi, hvala Bogu, kao i pre. Najbitnije je
da sam zdrav.
Reklo bi se da su se Celje i Zagreb pomirli na tvom slučaju.
Ti si jedan od prvih, koji je prešao iz jednog kluba u drugi. Sada su se ponovo
"posvađali", nakon slučaja Škof?
– To je veliki rivalitet. To su dva najveća kluba u bivšoj
Jugoslaviji. Terzić i ja smo otišli iz Zagreba u Celje, a onda im je možda
Zagreb i malo vratio, malo više, jer nisu očekivali da će se to desiti sa
Škofom. Škof je prešao u Zagreb. Ne znam na kakvom su nivou odnosi dva kluba,
ali znam da je rivalitet veliki.
Kakvo iskustvo nosiš iz Zagreba?
– Proveo sam dve lepe godine u Zagrebu. Bilo mi je ekstra.
Malo sam se pribojavao na početku, jer sam bio taj koji je probio led igračima
iz Srbije da dođu u Hrvatsku, ali nemam šta da kažem, bez primedbe. Zaista mi
je bilo dobro. O dve godine tamo, mogu reći samo reči hvale. Posle njih, otišao
sam u Celje, jer sam mislio da je u tom trenutku slovenački šampion jači klub. Oba kluba imaju tradiciju. Nisam se pokajao,
uopšte. Želim Zagrebu sve najlepše, ali mislim da sam i dalje u pravoj sredini.
Čuli smo da je tvoj trener, Tone Tiselj, pored toga što je
rukometni fanatik, ima i specifičan način rada sa igračima?
– Pored toga što je izuzetan profesionalac, on je i 24 sata
posvećen rukometu. To želi da prenese na igrače. Možda je teško na početku, ali
vremenom, sve će doći na svoje mesto. On ima najviše uspeha u Sloveniji.
Osvojio je medalju sa reprezentacijom, sa Krimom osvojio Ligu šampiona i igrao
par puta završnicu. O trenerskim kvalitetima, nema šta da se kaže. E sad, možda
nekome ne odgovara taj sistem rada, gde čovek mora biti non-stop u rukometu,
ali verujem da će i rezultat doći.
Posle čestog mučenja sa nekim "egzotičnim" reprezentacijama,
poput Farana ili Izraela, Italija je po prvi put, razbijena, onako, kako smo dugo
čekali. Da li misliš da je palo opterećenje sa leđa reprezentacije Srbije nakon
pobede nad Česima i plasmana na jedno veliko takmičenje?
– Sigurno je da smo preskočili jednu veliku barijeru. Igrali
smo predkvalifikacije, išli u Izrael, u Luksemburg, itd, pa tek onda čekali
rivala u baražu. Koga god da smo izvukli, bili smo u podređenom položaju. Imali
smo donekle i sreće sa Česima, jer smo mogli da izvučemo mnogo težeg
protivnika, recimo Španiju. Uspeli smo da se plasiramo. Sada smo reprezentacija
koja ima respekt u Evropi. Svi nas cene i poštuju. Dve godine smo zajedno,
dobro se poznajemo i ovo je prava uvertira pred Svetsko prvenstvo.
Posle prvog laganog vikenda sa Faranima i Italijanima,
gostujete Švajcarcima i dočekujete Ruse. Reklo bi se, nema zezanja" sa ovim
rivalima.
– Sigurno. Bilo je malo lakše na početku, međutim sada nas
čekaju dve teške utakmice. Mislim da će teži meč biti sa Švajcarcima. Dobra su reprezentacija,
sastavljena uglavnom od igrača iz domaće lige, sa trenerom koji dugo radi tamo
i dobro ih poznaje. Vodili su protiv Rusa osam razlike. Imaju dosta evropskog
iskustva, međutim, posle svega moram da kažem da smo mi favoriti.
I jedno pitanje, koje će nas više interesovati za mesec
dana. U grupi Svetskog prvenstva u
Poreću, čekaju nas Danska, Norveška i
Egipat? Kakve su nam šanse za drugi krug?
– Obećavati rezultat,
nije pošteno. Na EP u Švajcarskoj smo otišli obećavali medalje, pa ništa nije
bilo od toga. Obećavamo da ćemo se boriti i dati sve od sebe. Da li će to biti
dovoljno za drugi krug, polufinale, to ćemo tek videti.
ŽIKA BOGDANOVIĆ
