Ide jedna anegdota među rukometnim novinarima već neko vreme, pa rekosmo, da je podelimo sa Vama. Jedno veliko igračko ime bivše Jugoslavije, kao i zemlje nastale njenim raspadom, olimpijski pobednik iz Atlante 1996-te, dobije posao u mlađim kategorijama jednog velikog kluba. Dođe on tako na prvi trening, a deca, ko današnja deca, bez skrupula i odnosa prema autoritetu, zbunjena sa mišlju „Ko je, sad, ovaj?“. Završi se trening, tiho i uobičajeno.
Sutradan, stiže ta rukometna legenda u halu, kad ono, aplauz! Deca se skupila na centru i aplaudiraju treneru, koji stupa na parket. Nasmeja se trener, a kasnije prokomentarisa prijateljima: „Mora da su me našli na Guglu“, precizno gađajući, nikakvu opsednutost, već realnost današnjice, da je jedini način da se odbranite od zaborava i onih, koji ne mare za vremenom prošlim, Internet.
Ima sreću taj legendarni rukometaš, da je bio aktivan do pre desetak godina, pa su sećanja još sveža, a rezultati, koje je postigao, fantastični. S vremena na vreme, pojavi se i na TV-u, aktivan je, traži svoje mesto pod rukometnim suncem. I pored toga što ima stranu na Wikipediji na finskom, poljskom i ukrajinskom, samo ne na jezicima bivših Jugoslovena (?), kojima je donosio olimpijske medalje, nešto se i zapatilo na pretraživaču od stvari vezanih za njega, pa su deca, uz pomoć roditelja, nekako došla do tog aplauza…
A koliko je onih na koje pada zaborav? Nema mesta za sve na televiziji, a i da ima, novije generacije, gledaju belo u te face, s obzirom da je takav medij skučen za stalna podsećanja, „ko je ko“ i „ko je šta“.
A, onda tu dođemo do problema, nepostojanje adekvatnih rukometnih sadržaja na globalnoj mreži, koje stvaraju, pre svega, klubovi (pozitivne primere svake godine ističemo kroz naš izbor za najbolji sajt). Novinare se sa tim sukobljavaju svaki dan u potrazi za adekvatnim sadržajima, koji bi poboljšali kvalitet svog izveštavanja, a navijači, mladi rukometaši i uopšte, ljudi, s vremena na vreme, kada rukomet dođe u domen interesovanja.
Kada dođe taj dan, ukucaju npr, C.O Zagreb, a umesto kluba koji ima 15 hiljada gledalaca protiv Barselone, izađe KK C.O Zagreb, klub daleko siromašnije prošlosti od dvostrukog šampiona Evrope i oslonca hrvatskih svetskih i evropskih šampiona. I kada pronađete „RK“, uđete na sajt, pogledate da tu stoji završna tabela hrvatske lige od prošle godine, a među igračima, gle čuda, za C.O Zagreb još uvek brani Goražd Škof. Čovek se nađe u čudu, s obzirom da će brzom upotrebom „Gugla“, Škofa videti i u dresu Cimos Kopera ove sezone. Baš je srećnik taj Škof, dva ugovora ima. O tome da je Zagreb dvostruki šampion Evrope, nema ni slova…(u par dana od naše poslednje posete, došlo je do nekih promena – pre svega, tabela SEHE je postavljena)
Dakle, hoćete da vidite, barem nešto sa najgledanijeg meča u Evropi ove godine između Zagreba i Barselone, nema. Nema izveštaja, statistike, nema ni jedne slike. Odnos prema sebi samom dvostrukog šampiona Evrope „par excellence“, što bi se reklo. Dodaće neko, „nema ni plata pet meseci“, ali na sajtu Zagreba ničega nije bilo, ni kada je plata bilo…
Internet ne puni hale, ali je Internet, kao medij sadašnjosti i budućnosti, više nego išta, odnos prema prošlosti. Kada smo prošlog leta čuli nesrećnu vest o bolesti legendarnog Iztoka Puca, na globalnoj mreži se od ponuđenih slika velikog asa, mogla naći samo jedna jedina, u trenerci RK Celje ili slovenačke reprezentacije s kraja devedesetih. Od biografije, gotovo ništa. Za vreme te životne borbe sa nesrećnim krajem, konačno smo došli i do fotografija, i do proširene biografije, i do Youtube videa protiv Valaua, kada je rešavao Ligu šampiona, sećanja, svega onoga, što čovek, koji je toliko zadužio rukomet, treba da ima na sajtovima onih, kojima je te trofeje donosio.
A, šta ćemo sa onima, koji su osvajali medalje sedamdesetih? Kao da nisu ni postojali? Knjige, pisane osamdesetih i za jubileje – desetogodišnjice su odavno raskupusane i skupljaju prašinu od Triglava do Đevđelije…
Mediji više nemaju vremena za to. Možda neka godišnjica ili „umrlica“ podseti na nekoga, ali bez sistematskog rada na tome, decu nećemo navlačiti na rukomet. A taj sistematski rad počinje od sekretara svakog kluba, PR-a, lokalnog novinara ili levog krila kadetskog tima, koji se „razume u kompjutere“.
Deca u sport ulaze za popularnošću i idolima. Retko ko uđe, zato što je baš „taj sport“ njegova ljubav, jer neki, a pogotovo rukomet, „ne raste na grani“ i ne može se igrati svaki dan ispred zgrade. Zato klubovi trebaju da čuvaju svoje legende, a da svoje zvezde u vremenu sadašnjem predstavljaju („prodaju“) na najbolji mogući način. Tu, pre svega, najveću obavezu imaju oni, koji su bili ili jesu najveći. A kada pogledamo izbor za najbolji sajt regiona, tu nema ni Zagreba, ni Metaloplastike, kao ni manje slavnih, ali itekako bitnih, Crvene zvezde, Vardara i mnogih drugih, koji nemaju svest o tome ili jednostavno, ne žele da prihvate vreme sadašnje. Nebitno, efekat je isti. Na Internetu, prošlost, sadašnjost i budućnost spajaju se u jedno – utisak o jednom sportu, klubu, igraču, svima nama…
„NEMOJ MENE, MOLIM TE“
Pogledajte sajtove Filipa Jihe, Uvea Genshajmera, Nikole Karabatića, Martina Stranovskog, Patrika Greckog, Štefana Krečmara, Larsa Kristijansena i ostalih. Velika i malo manj
a rukometna imena pokušavaju da ostave nešto iza sebe i na drugi način, ne samo na terenu. Tu su njihove biografije, odlične fotografije, autogram karte, humanitarne akcije, priče iz života, hobiji, blogovi, komentari, kojima savetuju decu, koja se ugledaju na njih. Gde su sajtovi igrača sa prostora bivše Jugoslavije? Cedili smo suvu drenovinu i iscedili čitavih šest. Sramota. Dokle više da ih bude sramota? Da li razmišljaju da svojim delovanjem, i na terenu, ali i mnogo van njega, sami kreiraju sutrašnjicu, u koju će se jednog dana vratiti? Kada okače „patike o klin“, trebalo bi neko da ih se seća, trebalo bi da izrastu ta neka deca po tim klubovima, gde bi trebalo da rade nešto, a kojoj su bili idoli. Ili nisu, ili neće. Karijera je mnogo kratka, a život dug. Vreme se ne vraća. Jednom imaš moć da menjaš nešto u onome što si izabrao kao životni poziv.
ENIGMA BALIĆ
Ivano Balić, brend nad brendovima. Maestro, najbolji svih vremena, zanimljiv muškarcima, ženama, vanzemaljcima, kome hoćete. Na internetu, ništa. Kada prelistate slike van terena, videćete ga kako puši u kafiću, kako se „spanđao“ sa nekom manekenkom i tako dalje, i tako dalje, uglavnom trivijalno. Važno je da „Stranovski“ piše blogove na šest stranih jezika. Možda nekada nije ni do igrača. Kod takvih „zicera“ neko bi stvarno trebalo da preuzme inicijativu. Klub, agencija, menadžer, Savez? Neko bi trebalo da „brendira“ tog čoveka. Za rukometno bolje sutra…
