PIŠE: MARKO MARJANOVIĆ
Ovaj šampionat i „zvanično“ simbolizuje smenu verovatno najbolje generacije u istoriji rukometa. Povreda je uslovila povlačenje Blaža Lackovića, tako da je, uz neuništivog Venia Loserta, kao poslednji mohikanac iz postave koja je proslavila Hrvatsku ostao Igor Vori. Sada u potpunosti odgovornost preuzimaju neki drugi momci, postepeno implementirani u ovaj tim kako ne bi bili bez iskustva u trenutku kada treba prihvatiti najveći teret. Balićeva četa nikada nije bila prvak Evrope, i to jedini trofej koji nedostaje Hrvatskoj.
Prvi korak ka konačnom cilju ne bi trebalo da bude težak. Protivnik je Belorusija, reprezentacija koja je se tek treći put našla u 16 najboljih tako što je u direktnom kvalifikacionom duelu slavila u Sloveniji, eliminisavši polufinalistu prethodnog Mondijala. Goluža ističe ogromnu motivaciju svojih momaka i želju da se konačno osvoji toliko željena titula, a na otvaranju poziva na oprez, jer premijere nikada nisu lake.
Iako se nisu proslavili rezultatima u pripremnom periodu, Belorusi nisu za potcenjivanje jer imaju Rutenku koja sam može da pobedi rivala. Ostali igrači mahom nastupaju za Dinamo i Brest, dva najbolja tamošnja kluba. Trener Juri Čevcov izvlači i više od maksimuma od ovog sastava, ali ovoga puta treba očekivati da se brzo predaju i akumuliraju snagu za duel sa Crnom Gorom, gde će tražiti svoju kartu za drugu fazu.
Hrvatska je imala odličan žreb i to bi trebalo da iskoristi. Imaće priliku da se lagano raspucaju i zagreju za velika iskušenja u borbi za novo polufinale. Sve osim pobede „Kockastih“ bila bi senzacija.
