Desni bek Slovenj Gradeca, Veljko Stanojević, već šestu sezonu gradi rukometnu karijeru u Sloveniji. Od prvih koraka u inostranstvu, preko rada sa Urošem Zormanom u Trimu i Mirkom Skokom u Krki, do sadašnjeg statusa u Slovenj Gradecu, prošao je put pun izazova, sazrevanja i dokazivanja. Već duže vreme igra u vrhunskoj formi, a dokaz za to je i dvomeč sa Motorom u EHF Kupu u kome je postigao 20 golova govori o tome. Dobre igre, dovele su ga i na širi spisak reprezentacije Srbije pred početak kvalifikacija za EHF EURO 2028.
U razgovoru za Balkan-Handball.com, Stanojević govori o ambicijama Slovenj Gradeca u EHF Evropskom kupu, slovenačkom rukometu i njegovom sistemu rada sa mladima, saradnji sa trenerom Zoranom Jovičićem, ali i reprezentativnim snovima.
Igrali ste protiv Motora u Mihalovcima. Nekada veliki evropski klub, danas, zbog svega što se dešava u Ukrajini, u potpuno drugačijim okolnostima. Niste znali šta da očekujete, ali ste izvukli dobar rezultat (41:41) pred revanš u kome ste bili ubedljivi (39:30).
– Iskreno, malo su nas iznenadili na početku utakmice. Radili smo video-analizu njihovih mečeva u domaćoj ligi, gde su pobeđivali sa po 20 ili 30 golova razlike. To su neki nenormalni rezultati. U njihovoj ligi imaju i 40 sekundi za napad, što nisam znao. Imaju nešto stariju i fizički jaču ekipu od naše, pa su nas malo iznenadili. Sa druge strane, mi imamo dosta mladih igrača kojima je ovo prvo evropsko iskustvo. Za njih je EHF kup nešto novo i sveže. Ipak, kada se uzme u obzir da smo u 37. ili 38. minutu gubili osam razlike, a na kraju izvukli nerešen rezultat, mislim da smo svi, i igrači i trener, bili zadovoljni. U drugom meču smo sve imali pod svojom kontrolom.
Koliko daleko Slovenj Gradec može da dogura u Evropi? Kakve su ambicije?
– Iskreno, nadam se da možemo što dalje. Voleo bih da stignemo do četvrtfinala, možda i polufinala, ako bude moguće. U EHF kupu mnogo toga zavisi i od žreba, odnosno od toga koga izvučete za protivnika. Ove godine ima zaista mnogo jakih ekipa. Evropski kup je, na moje iznenađenje, dosta kvalitetniji nego prethodnih sezona. Ima ozbiljnih klubova. Na nama je da damo sve od sebe, pa dokle stignemo.
„Četvrto mesto je veliki uspeh, ali ostao je žal za finalom“
Prošle sezone završili ste na četvrtom mestu i vratili klub na evropsku scenu posle nekoliko godina. Da li ste i sami sebe iznenadili ili je to bio realan domet Slovenj Gradeca?
– Naš cilj je od početka bio da budemo među četiri ili pet najboljih ekipa. Mislim da smo ga ispunili, ali ostao je žal zbog treće utakmice protiv Celja. Izgubili smo golom razlike, praktično u poslednjem napadu, i ostali bez finala. Realno, Celje je možda bilo malo bolje i zasluženo je prošlo dalje, svaka im čast. Mi smo se posle toga malo energetski ispraznili. Ipak, četvrto mesto je zaista bilo veliki uspeh za Slovenj Gradec i mislim da su svi u klubu bili zadovoljni.
Kako ocenjuješ početak nove sezone? Posle osam kola imate četiri pobede, dva remija i dva poraza. Da li je moglo bolje?
– Sigurno da je moglo bolje. Još se uigravamo sa Zoranom Jovičićem, a imali smo i problema sa povredama i rotacijom. Dešavalo se da nam na treninzima pomažu igrači iz mlađih, juniorskih selekcija, jer nismo imali dovoljno igrača ni za dve postave. Osećao se i umor. Sada smo doveli pojačanja na pozicijama desnog beka i pivota i mislim da sve polako izgleda bolje.
Kakva je slovenačka liga ove sezone? Deluje da gotovo svako može svakoga da pobedi.
– Upravo tako. Liga je veoma izjednačena i neizvesna. Sigurno je da se pri vrhu očekuju Trimo Trebnje, Celje i Slovan, a nadamo se da i mi možemo da se umešamo u tu borbu. Mislim da imamo ekipu koja to može da uradi. Ove sezone promenjen je i sistem takmičenja, pa je svaka utakmica izuzetno važna. Nadamo se da ćemo sa novim pojačanjima igrati sve bolje, nastaviti niz pobeda i ostvariti cilj, a to je sigurno plasman među četiri najbolja tima. Kada se završi prvi deo, u kome svako igra sa svakim, ekipe se dele u dve grupe. U jednoj su prvi, četvrti, peti i osmi, a u drugoj drugi, treći, šesti i sedmi tim. Prenose se i određeni bodovi u zavisnosti od plasmana. Prvi prenosi šest, drugi četiri, treći dva, a četvrti jedan bod. Posle toga nema više klasičnog polufinala kao ranije, već je drugačije organizovana borba za završni plasman.
„Jovičić je doneo pobednički mentalitet“
Zoran Jovičić je iskusno trenersko ime, dugo je radio u Gorenju iz Velenja, sa kojim je osvajao i trofeje. Šta je doneo Slovenj Gradecu?
– Doneo je ogromno iskustvo osvajanja trofeja i pobednički mentalitet. Zna kako treba da se uđe u svaku utakmicu, koliko je svaki meč bitan i koliko je važno održavati konstantnost. Iskreno, prezadovoljan sam njegovim radom. I treninzima, i načinom na koji vodi utakmice, i video-analizama. Sve detaljno objašnjava, razgovara sa igračima, komunikacija je odlična. Zaista nemam ništa loše da kažem. Svi smo zadovoljni i verujem da ćemo se vremenom još bolje uigrati i postati veoma dobra ekipa.
„Šest godina sam se borio da dođem do ovog nivoa“
Ovo ti je šesta sezona u Sloveniji. Kako danas gledaš na taj period i svoj razvoj?
– Bilo je turbulentno, posebno kada sam tek stigao. Iskreno, nisam bio spreman za sve što me je čekalo. Ovih šest godina sam se mnogo borio, trenirao, radio i napredovao iz sezone u sezonu. Sada konačno sve počinje da liči na ono što sam želeo. Nadam se da će svaka naredna sezona biti još bolja i da ću uspeti da ostvarim svoje ciljeve, želje i snove.
Za šta su vezani ti ciljevi i snovi?
– Sigurno za igranje na najvišem nivou, u najjačim takmičenjima, protiv najboljih igrača. Mislim da je to cilj svakog rukometaša. Želim da napravim nešto i sa klubom i sa reprezentacijom, da iza sebe ostavim neku istoriju i izgradim svoje ime u rukometu.
„Dok ne odigram prvu utakmicu za Srbiju, neću verovati da se to dogodilo“
Sve si bliži i reprezentativnom dresu Srbije. Sada si na širem spisku.
– Iskreno, dok ne odigram tu prvu utakmicu, i dalje neću verovati da se to dogodilo. Sigurno je samo da ću dati sve od sebe čim budem dobio šansu. U reprezentaciji bio sam samo jednom u kadetskom uzrastu na turniru u Bugojnu.
Do kada ti traje ugovor sa Slovenj Gradecom?
– Do kraja ove sezone.
Dakle, narednog leta si slobodan igrač?
– Tako je.
U Slovenj Gradecu je i Vuk Milenković, koji je već dugo u slovenačkom rukometu.
– Vuk je ovde već dugo. Igrao je u Sloveniji, pa odlazio, pa se ponovo vraćao. On mi je možda i jedan od najbližih prijatelja ovde. Vuk je osoba koja zna da te nasmeje, ali i da te natera da se ponekad počešeš po glavi. Što se rukometa tiče, veoma je dobar igrač, odličan u napadu, a daje sve od sebe i u odbrani. On stvarno voli rukomet. Iako nekada deluje kao da ga mrzi da igra, uvek daje sve od sebe.
„U Sloveniji gotovo svaki klub ima školu rukometa od najmlađih kategorija“
Slovenija godinama pravi odlične rezultate u rukometu, a posebno su uspešne mlađe reprezentativne selekcije koje osvajaju medalje. Šta Slovenci rade toliko dobro i u čemu je tajna njihovog uspeha?
– Mislim da ovde gotovo svaki klub ima sve kategorije škole rukometa. To počinje bukvalno od dece koja imaju pet ili šest godina. Za svaki uzrast postoje ekipe i treneri. Imao sam priliku i sam da radim sa decom dok sam bio u Krki, tako da sam mogao da vidim kako taj sistem funkcioniše. Mislim da je to najveća prednost. Deca treniraju, igraju utakmice, a treneri se zaista trude da ih privuku rukometu i da ih nauče što više. Nisu sujetni, ne plaše se da nešto nauče od drugih. Svi pomažu jedni drugima i mislim da to zaista dobro funkcioniše. Ne samo u rukometu, već generalno u slovenačkom sportu.
„Zorman je imao strpljenja za mene, a u Krki sam najviše odrastao“
Prošao si kroz Trimo Trebnje i Krku pre dolaska u Slovenj Gradec. Kako danas gledaš na taj period karijere?
– Za Trimo me vežu pomalo turbulentna sećanja. Bio mi je to prvi odlazak u inostranstvo, a onda se dogodilo i ono sa ocem. Imao sam sreću da dođem kod Uroša Zormana, iako u tom trenutku nisam imao neko veliko rukometno znanje. Bilo mi je teško, ali sam mu veoma zahvalan što je imao strpljenja za mene. Nisam uvek bio najbolji, ni na terenu ni van njega, ali on je imao razumevanja. Sa druge strane, imao sam ogromnu želju da učim i napredujem.
Posle toga sam otišao u Krku, gde sam možda najviše izrastao i kao čovek i kao igrač. Tamo sam kod Mirka Skoka dobio slobodu u igri. I on je verovao u mene, video je neki potencijal i dozvoljavao mi da ga pokažem na terenu. Naravno, ni tamo nije uvek sve bilo idealno, ali mislim da sada polako sve dolazi na svoje mesto. Nadam se da će tako i nastaviti.
„Vi ste mog oca poznavali kao rukometaša i trenera, ja sam ga znao kao oca i čoveka“
Ne možemo da završimo razgovor, a da ne pomenemo tvog pokojnog oca Vladimira Stanojevića. Kako ga se sećaš?
– O tome bismo mogli da pričamo do sutra…
Mislim da je moj otac bio jedan dobar čovek, kojeg su svi poštovali. Naravno, ja o njemu mogu svašta da vam kažem. Najveće poštovanje imam prema njemu kao ocu.
Vi ste ga poznavali kao rukometaša, kao trenera. Ja sam ga znao kao oca i čoveka. I sve što sam doživeo sa njim bilo je prelepo.
Naravno da mi nedostaje…
Pričali smo pred svaku utakmicu, o svakom treningu. Pomagao mi je u svemu. Nema šta… – zaključuje Stanojević.
