Duple trojke u Nišu za tri dana! Šest novih navijača ženske rukometne reprezentacije, sada se deru na sav glas, bez obzira na to što i naredne nedelje neće biti na tribinama mitskog “Čaira”. Onog Čaira sa kofama na krovu koji je dizao usahli srpski rukomet do pre pet-šest godina, ovog, koji je zaslužio da bude epicentar svih zbivanja na SP i prva vest u zemlji u narednih nedelju dana. Zato što je pevao uvek i protiv svakoga, a jedino za Srbiju.
Ti naši novi navijači, čudo su koje se odavno nije desilo u jednom gradu. Kada jednog dana Lana, Lara, Lazar, Mihajlo, Andrija i Nina budu imali svoje “grlom u jagode”, priču će počinjati od trenutka kada su došli na svet, a tih dana je u tom njihovom svetu sa tek otvorenim okicama jedna generacija devojaka pokušaval da ostvari, ne samo svoj san, već i san svih onih ljudi koji su godinama bili uz njih.
Svi bismo voleli da ti poslednji kadrovi prvih dana naše šestorke budu prošarani insertima sa pobedničkog postolja iz “Kombank Arene” 22. decembra. Da li je to čudo ravno onom koje je usrećilo dve niške porodice, ne, nije. Nije zato što je prethodni decembar pokazao da je sve moguće kada svi veruju u jednu istu stvar. Vera je jača i od problema, i od dnevne forme, pritiska, nervoze, i od žuljanja klupe, i od bola u kolenu. Vera je najjača, stvar koju čovek ne može staviti na kantar. Ona je u čoveku, njegovim rukama, grudima, nogama. Nju ne možete izbiti nekome ni hirurgijama, ni pričom…
Za nedelju dana, 15. decembra, navršiće se tačno 40 godina od jednog “našeg” zlata. Tadašnji novi “Pionir” svedočio je o istoriji jedne generacije.
Zdenka Ištvanović, Dunja Kostić, Ana Titlić, Nadežda Abramović, Mirjana Čikoš, Jadranka Antić, Zdenka Leutar, Milenka Lukić, Ivanka Suprinović, Katica Ileš, Dragica Palaversa, Radmila Parezanović, Biserka Rosić, Mara Torti, Milka Veinović, Božena Vrbanc. Biserka Rožič, Vilim Tičić, Jezdimir Stanković, Zoran Pantazis – siguran sam da vam većina ovih imena ne znači puno, vreme gazi, neumoljivo, briše gotovo sve tragove.
Neki, ipak, ostaju. Neka ovo bude jedan pokušaj da se tragovi sačuvaju. Neka ovo bude i poruka devojkama – ostavite vaš trag. Trag po kome ćemo vas naći sutradan, za 20, 30 godina, 40 godina. Trag za kojim će poći neko drugi. Trag o jednom vremenu, kada ste vi igrale, mi pisali, a neko navijao. Trag o nama.
Srećno!
