Kolumna Žike Bogdanovića: „Od Rišona do Rejkjavika priča ista“

Prva EHF nedelja kvalifikacija za EURO 2014 u Danskoj, potvrdila je status Ex-Yu reprezentacija kao rastuće sile u evropskom rukometu i pospešila iluziju da će se u skorije vreme ponoviti uspeh sa EURO 2012, kada su Srbija, Hrvatska, Slovenija i Makedonija završile u prvih šest reprezentacija.

Ono u čemu smo načisto početkom aprila je da u Danskoj nećemo imati toliko željenih „6 od 6“. Ma koliko bilo nezasito želeti da u 16 najboljih reprezentacija vidimo svih šest od Vardara pa do Triglava, kada bi neke stvari krenule „kako treba“ da krenu, ni to ne bi bilo daleko od nerealnog u budućnosti.

SRPSKI BARAŽ SA AUSTRIJANCIMA

Zahvaljujući Bosancima, koji su sami sebe ispisali iz kvalifikacija, koje su jedva tek počele, u Gracu i Zrenjaninu, u sredu i nedelju, imaćemo praktično baraž mečeve između Austrije i Srbije.  Austrijanci su nezgodan domaćin u istoj meri, koliko su „male mace“ na gostovanjima. To se videlo i u deklasiranju BiH, kao i predavanju (po pravilu već u avionu, kao i većina ekipa i reprezentacija) Rusima.

„Orlovi“ još uvek nisu naplatili onaj nokaut sa EURO 2010 iz Linca, a u ovom sastavu još ima momaka kojima su brideli obrazi (Stanić, Nikčević, Toskić, Šešum, Ilić, itd) pre nešto više od tri godine. Od tada se mnogo šta promenilo, ali ne i pravilo da je prednost domaćeg terena „zlata vredna“. I ma koliko nema sumnje da je Srbija kvalitetnija i da će u tom „baražu“ biti bolja od Austrijanaca, za potvrdu renomea, potrebna je pobeda i u gostima. To sve Veselina Vukovića i njegove izabranike kvalifikuje i za prvo mesto u grupi, a onda i bolju poziciju u žrebanju grupa za turnir u Danskoj.

Srpski sastav nije mnogo promenjen u odnosu na SP u Španiji. I pored najave nekolicine igrača da će se oprostiti ili odmoriti od selekcije, jedino je Nenad Vučković „povukao nogu“, ne želeći da igra, ako nije 100% spreman u svakom smislu. Tek uvedenog u sastav, Ivana Gajića je na pripomoći Staniću zamenio mladi golman Partizana, Radovanović, dok je najradikalnija promena to što će Nemanja Zelenović dobiti priliku ispred Ivana Stankovića na desnom beku.

VISOKO KAO NOVI POČETAK ILI KRAJ RASPADA?

To da je reprezentacija Bosne i Hercegovine u jednom trenutku pre par godina imala veći potencijal od većine sa prostora Ex-Yu (izuzimajući samo Hrvatsku i Srbiju), ne može niko da spori. Međutim, kao i sve u rasklimatanoj državi na svim nivoima, ni ta generacija rukometaša nije postigla ništa vredno pažnje. Bez plasmana na veliko takmičenje, bez onoga da se bude pravi kada je to najpotrebnije, gubila je četa Demirovića, Rađe, a sada Markovića, i od jačih, a često i od daleko slabijih od sebe.

Toliko razočaranja i poraza, ubilo je želju i nadu da nešto može da bude bolje. Totalni krah je viđen prošlog novembra protiv Srbije i Austrije. Sada, kada je iznova sve izgubljeno, kreće se, maltene od nule. Nema Terzića, Harmandića, Tahirovića, Stojanovića, Prcea i drugih, koji su godinama bezuspešno pokušavali da izvuku reprezentaciju iz prosečnosti.

Marković se oslonio na neke mlađe snage – talentovane svakako, jer toga barem u BiH ne manjka nikada. To se sve može posmatrati i iz ugla „alibi priče“ i nepostojanja koncepta, jer u ovakvom sastavu, sve osim dostojnih poraza od Rusije, bilo bi pravi podvig.

STARE MUŠTERIJE ZA SPEKTAKL U „ARENI“

Odluka da se meč sa Mađarima igra u „Areni Zagreb“ je prava stvar. Za sve ono što rade godinama unazad, hrvatski reprezentativci će biti nagrađeni na najvećoj mogućoj sceni – pred 15.000 navijača. Prava bi sramota bila da tako ne bude, to jest, da narednog vikenda vidimo i prazna sedišta u Zagrebu, jer ponestaju reči da se opiše taj nivo kvaliteta i zadovoljstva koji pružaju „Kauboji“ godinama svim rukometnim ljudima.

Odsustvo Štrleka i Čupića, kao i odluka Goluže da „sreže“ četvorku iz Zagreba, ne bi trebalo da se oseti na igri i rezultatu, jer zamena ima – ne zna im se broj. Prosto je neverovatan opus potencijalnih reprezentativaca koji poseduje Hrvatska. Gotovo da ih ima za dve reprezentacije, a rađaju se novi –kao pečurke posle kiše. Malo, malo, pa se neki biser pojavi, odnekuda, sjajno….

Svakako da postoji bojazan kada se ide u „Vesprem Arenu“ na noge Nađu i drugovima, ali godine iza, kao i meč iz Madrida od pre samo dva meseca, pokazali su „ko je gazda“. Stalno se priča o tome kako Mađari u stvari imaju najmanju kvalitativnu razliku između prve i druge postave, ali to nije dovoljno, kada se ukrste koplja sa najboljima. Eventualni poraz u Vespremu, ne bi prijao Slavku Goluži, uzdrmanom nakon neuspeha sa Zagrebom, ali u suštini, ne bi promenio ništa. Hrvatska će sve to nadoknaditi par dana kasnije…

OBRVAN I „VRUĆI KROMPIRI“

Makedonija je pobedom nad Švajcarskom i neočekivano visokim porazom u Portugaliji (25:32), dobro zakuvala na početku kvalifikacija za Dansku. Tek prosečne partije u Španiji, smenile su Zvonka Šundovskog, a na njegovo mesto je zaselo provereno ime – Ivica Obrvan. O trenerskom umeću Metkovčanina ne treba ni govoriti, jer gde god da je došao, napravio je pomak na bolje. Ono što će biti interesantno videti kako će Obrvanova filozofija „leći“ Lazarovu i drugovima.

Lista proverenih trenerskih imena, koji su godinama pokušavali da izvuku Makedoniju iz proseka je podugačka. Niko nije uspeo sem dvojice domaćih imena, Temelkovskog i Šundovskog, skromnih trenerskih biografija, kojima se, odmah zatim, posle uspeha, spočitalo sve i svašta – najviše skromno znanje, to jest, neznanje.

Euforija sa kojom Makedonci pristupaju nacionalnom timu, neće mimoići ni Obrvana. Pored uklapanja sa igračima, on će morati da se nosi i sa nabubrelim očekivanjima navijača, naročito u doba „makedonskog proleća“, koje predvodi Metalurg sa svojim nastupima u Evropi.

Stiže dvomeč sa Španijom, pa neka je Linciju Bog upomoć. Bog će i postati ako kojim slučajem u „Borisu Trajkovskom“ padne Furija, sigurno ispražnjenja posle osvajanja svetske titule. No, od neba do blata, u trenerskoj sudbini, a i mentalitetu naših „naroda i narodnosti“, pada se brže od Njutnove jabuke…

SLOVENCI SADA FAVORITI

Krenulo je Slovencima i sada nema nazad. Kriza u najboljim klubovima, nije se videla u njihovim igrama u Evropi, ali verovatno hoće od naredne sezone, kada se polovina igrača preseli u Francusku i ostale krajeve gde se još uvek plaća kvalitet. No, talenti stižu kao na traci, sistem funkcioniše, a kada je tako, nema zime. Još kada je glavni „ložač“ trener poput Borisa Deniča, onda apetiti rastu.

Pobeda nad Rumunima i bod u Minsku, velika su zaliha pred nastavak kvalifikacija. Island nije nepobediv, gasi se polako loza Olafura Stefansona, a naslednika tek tu i tamo, na kašičicu. Slovenci su dobili dugo traženog levog beka – Boruta Mačkovšeka, koji je uz Primoža Prošta apsolutni svetski hit 2013. godine. Momci briljiraju u svojim klubovima, podrška Deniču je izuzetna, sve je na svom mestu – Slovenija u vrhu evropskog rukometa.

IZRAEL ZA POVRATAK SAMOPOUZDANJA

Serija poraza na Svetskom prvenstvu i pobeda nad Čileom, zbog koje Rakčevića i drugove zli jezici nazvaše „Čileancima“, nije nešto što se od Crne Gore očekivalo u Španiji. Gaženje Nemaca u Manhajmu i pobeda nad Češkom, pokazale su sjajan karakter Crnogoraca, koji im je manjkao posle uspeha na EURO 2008. Iskusnim igračima, pridružili su se neki mlađi, sjajna 2012. godina, bila je razlog za veliki optimizam.

Priliku da se vrate na pobednički kolosek, Kastratović i njegovi momci imaju u dvomeču sa Izraelom. Tim Dragana Đukića, može da predstavlja izvesnu prepreku na svom terenu, ali u „Morači“, teško da može da se nada nečemu. To će dobro poslužiti Crnogorcima da sastave redove. Drugo uvo će biti na dvomeću između Nemačke i Češke, koji ih može odvesti u Dansku već posle ove nedelje…

Uživajte u dobrom rukometu!