Vreme je. To je to. Počinje! Onih naših najlepših 20 dana u godini, uz dodatak dva junska u Kelnu, i to na najboljem mogućem mestu na svetu – u zemlji gde se gleda sve, gde se ne biraju utakmice, već samo klapće sportu, majstorima, umetnosti.
Najbolje 24 reprezentacije, vrhunac olimpijskog ciklusa, ludi ritam od koga nama stradaju oči a modernim gladijatorima kolena, rekordi koji će padati, iznenađenja koja čekamo da se dese od Dizeldorfa pa svuda da bi se sve vratilo u njegov komšiluk Keln i čuvenu Lanxess Arenu.
Šta očekujem? Rukomet nije sport iznenađenja. Od kako je ukinuta nokaut faza upravo da se Nemcima ne bi pravili problemi na Svetskom prvenstvu 2019, znam da najbolji i najbogatiji moraju da završe tamo gde im je mesto. Upravo je domaćin „jedini sporan“ ako ćemo da počnemo da lamentiramo oko toga ko će preživeti do finalnog vikenda. Oni tamo ne pripadaju, a da li se neće naći poučeni iskustvima iz 2007. i 2019? Ne mogu da se kladim na to, iako bi možda bilo dobro za rukomet, da li će biti po pravdi?
Danska napred. Pojava Gidsela je napravila razliku između Danaca i konkurencije, dodatak Pitlika je to zabetonirao, a sada pozlatu stavlja Emil Nilsen. Kakav talas danski, 103.000 registrovanih rukometaša na njihovih pet miliona, ima li ih cela Ex-YU toliko u ovom trenutku?
Yugo, Yugo, moja drugo. Bilo ko da se dokopa Olimpijskih igara u Parizu, puna je kapa. Neki su ponovo na novom početku. Biće ovo veliki ispiti za Perkovca i Šolu, test generacije za Srbe sa Tonijem Đeronom, ali isto tako i za Zormanovu Sloveniju , verovatno „skupo plaćena“ školarina za Lazarova i njegovih par momaka koji će nositi Makedoniju u deceniji ispred nas, a za Bosnu….pa …. prvenstvo koje Bosne nema, ali nažalost, ništa više od toga.
Puno je priča ispred nas. Uživajte do daske.
