Nikola Manojlović najavljuje EURO 2014: Igraćemo se rukometa

Po godinama, reklo bi se jedan od najiskusnijih, ali Evropsko prvenstvo u Danskoj će biti tek drugo (ukupno treće) za Nikolu Manojlovića (33) posle onog u Beogradu gde su se “orlovi” okitili srebrom. Sličan put do zvezda čeka komandanta odbrane reprezentacije Srbije i u Orhusu, gde će na startu rival biti Poljska (ponedeljak, 18), čak peti put za tri kalendarske godine – od SP 2011 u Švedskoj. Nepoznanica gotovo i da nema.

– Poljska je nama uvek nezgodan protivnik. Po kvalitetu smo tu negde. Svi kažu da su pali, ali mislim das mo na sličnom nivou i da će dnevna forma presuditi. Igraju jako agresivnu 6-0 odbranu, a zajedničko nam je da imamo dobre šutere i golmane. Biće zanimljivo, kao i prethodnih godina. Nijanse su odlučivale ranije, a tako će biti i sada.

Da li je Nemac Mihael Bigler, koji je Ventu zamenio pre nekih godinu i po dana, uspeo da napravi iskorak sa ovim timom?

– Znam ga iz Bundeslige i ono što im je sigurno doneo to je doza discipline. To im može predstavljati i problem. Ni oni, kao ni mi, nisu navikli da igraju u nekom sistemu, već da dobre partije dolaze kao plod inspiracije sa odličnim šuterima, raspoloženim golmanima i pivotima. Oni su isto reprezentacija inspiracije, kao ne mnoge druge na prvenstvu. Nismo mi Skandinavci, ni Nemci da igramo po nekom utvrđenom sistemu, već jednostavno, igramo rukomet. Ne igramo sistem, igramo rukomet.

Nema Marcina Lijevskog, oprostio se od igranja za državni. Da li njegov izostanak nešto menja u timu ili ga je brat prevazišao?

– Ne menja nista. On je bio toliko rutiniran da više nije imao šta novo da pokaže i doprinese reprezentaciji. Tu je došao njegov brat koji po kvalitetu može da se meri sa njim, ako nije čak i bolji. Nisu preterano ništa izgubili. Jedino me raduje što je pivotmen Jurecki bio povređen tokom prvog dela sezone, pa je izgubio tu neku rutinu…

Srbija na njih sa 6-0…

– Najverovatnije.

Da li imamo rezervnu varijantu?

– Imamo i 5-1, još neki varijanti koje smo uigravali, ali opet je nezahvalno pričati nešto posle osam dana priprema. Javnost mora biti svesna da smo dobili novog selektora.  Promenili smo ih trojicu u 2013. godini. Bilo šta da se napravi u roku od osam dana je apsolutno nemoguće. Moramo da se držimo onoga što znamo i da se bukvalno igramo rukometa, ako želimo nešto da napravimo.

Tokom jeseni, kao nikada do sada, reprezentativci su blistali u svojim klubovima. Koliko je to uopšte bitno za igre u državnom timu?

– Klupska forma ima udela sa aspekta samopouzdanja. Marko Vujin je odigrao jednu fantastičnu polusezonu, gde je konačno, ne može čovek reći pokazao, on je već dokazan, ali gde je došao u situaciju da je ubedljivo najbolji bek u Bundesligi. Besmisleno je govoriti o Momiru Iliću. Petar Nenadić je imao odličnu sezonu u Visli, a Draško odigrao neverovatno za Flensburg, kao da ima 30 godina. Svi igrači na svim pozicijama su odigrali po svojim zadacima fenomenalno. Taj dodatak samopouzdanja može samo da nam godi, ali ne sme da nas opterećuje i da to od nas zahteva neki rezultat. Poznato je da smo uvek bili ispod očekivanja javnosti, tako da i sada moramo oprezni da uđemo u sve to. Možemo da pričamo šta god hoćemo, o istoriji rukometa i sličnim stvarima, ali moramo sebe da svrstamo u prosečne reprezentacije, jer po rezultatima na velikim takmičenjima to i jesmo.

Osim Beograda, samo jednom smo bili u osam, i to na SP 2009 u Hrvatskoj…

– Da budemo realni da nam je maksimum bilo EP u Beogradu, to je bio taj neki pik, igrali smo kući, u punom sastavu, sve se poklopilo da na tom prvenstvu, bez podrške sudija, dođemo do takvog rezultata. To ne garantuje da ćemo bilo kada više napraviti takav rezultat.

Šta je ono, numerički, čime bi bio zadovoljan na kraju danske avanture, bez krilatice da ćemo „dati maksimum“…

– Nisam od tih što pričaju „maksimum na terenu“. To se podrazumeva. Svako od nas igra za klub zbog novca, za reprezentaciju se igra iz ljubavi. Za ime, porodicu, familiju, najbliže. Pokušavamo igrama da se odužimo državi za sve ono što je ona nama dala. Sam odlazak na EURO 2014 je veliki uspeh. Kao prvo, na kraju smo bili totalni autsajderi  da se uopšte plasiramo na EP dva kola pre kraja. Kao neko ko se tako plasirao, da pričamo o maksimalnim dometima, nerealno je. Sam izlazak iz grupe možemo da smatramo kao uspeh. Sve ostalo što napravimo je nešto neverovatno. Imamo stvarno dobar spoj u reprezentaciji. Posle dugo godina, možemo da se pohvalimo da je svaki momak na mestu. Zajedništvo može da daje rezultate. Teško je pričati o krajnjem rezultatu…

Praktično sam start sa Poljacima je prvo četvrtfinale. Do nekog velikog uspeha treba pregrmeti i Francuze, Hrvate, Šveđane…

– Jeste kliše, ali nama je svaka utakmica finale. Svakoga moramo da pobedimo, da bismo nešto napravili. Moramo biti svesni da moramo pobediti jednog svetskog vicešampiona, odnosno, olimpijskog šampiona i vicešampiona, da bismo izborili polufinale. To je jako težak zadatak za bilo koju reprezentaciju na svetu. Ni Hrvati, ni Francuzi nisu sigurni da će ići u polufinale.

U kakvom momentu vidiš Francuze? Priča se o padu, o efektu „Federer“…

– Pričamo o Federeru koji može da dobije svakoga na planeti levom rukom. Tako i Francuzi. Pričamo o mašini koja ubacuje nove u pogon i tako gura godinama. Ako pogledamo broj nastupa koji imaju reprezentativci, Žeroma Fernandeza koji ima 300 i nešto nastupa, 1500 golova, automatski nam ostaje da zaćutimo i sačekamo utakmicu sa ogromnim respektom…

Hrvatska bez Lackovića, to dosta menja stvari?

– On je samo u sistemu koji ima tako veliki broj vrhunskih igrača kakvih ima Hrvatska. Koliko god pričali ljudi da su naše reprezentacije slične, oni imaju dobru bazu domaćih igrača iz Zagreba i Nexe-a. Imaju nešto što im daje za pravo da napadaju najviše. Imaju gde da plasiraju igrače koji imaju i gde da se dokažu. Kod nas je slučaj, posle mnogo godina, da imamo igrače koji igraju u Evropi. Imali smo slučaj da naši mladi igrači sede po tribinama, da su dolazili u reprezentaciju, a da ni klub nisu imali. Sada imaju zapažene role u svojim klubovima. Sve je to, međutim, mlado i nezrelo. Nemamo iskustvo u pravljenju velikih rezultata. Osvojili smo medalju, ali to je nažalost malo u poređenju sa drugima.

Švedska će biti kao na domaćem terenu…

– Moje nerealno gledanje situacije je da reprezentacija, koja igra protiv nekog sistema, uvek ima šansu. Šveđani igraju svoj neki sistem već godinama. Nama generalno, balkanskim reprezentacijama, razbiti tako nekoga nije bio problem. Ne znači da će to da se promeni, ali više se plašim Rusa nego Šveđana. Ranjeni tigar je najopasniji. Imaju reprezentaciju u kojoj su ljudi koji imaju po 200 nastupa. Nema autsajdera. Videli smo i Crnu Goru, nije naivna ekipa. Ne može svako da osvoji, ali 7-8 selekcija može svaka svaku da pobedi…

Da li neko može pobediti Dansku u Herningu pred 14.000 ljudi?

– Idem tom logikom da su oni nas pobedili pred 23.000 ljudi u Areni u utakmici koja je imala neki svoj tok, gde je prvo poluvreme bilo 9-8. Moja logika je da smo mi izgubili zlato. Često se vratim na to finale. Nisam bio u finišu zbog crvenog kartona. Nisu nas deklasirali u finalu, bila je to razlika gol-dva, izgubili smo zlato u nekim nijansama. Igrali smo prvenstvo sa 8-9 igrača, a oni tada sa 14 u rotaciji. Nemaju sada takvu širinu, nemaju Markusena, koji je šutirao kada nisu znali šta da rade. Fale im neki igrači, nadam se da ćemo se sresti, pa da vidimo da li je tih 14 bolje od naših 23 – zaključio je Nikola razgovor za Balkan-Handball.com kojim najavljujemo ovaj šampionat.