Balkan-Handball.com

„Orlovi“ na SP 2013: Izgubljeni španski rat

PIŠE: ŽIKA BOGDANOVIĆ

Reprezentacija Srbije osvojila je 10. mesto na Svetskom prvenstvu u Španiji, ponovivši tako rezultat iz Švedske dve godine ranije. Tri uvodne pobede protiv rukometne “druge lige” u timovima poput Arabije, Koreje i Belorusije, dva tesna poraza od Slovenije i Poljske posle kojih su na površinu isplivale slabosti, dovele su do kapitulacije pre nego je meč osmine finala sa Španijom i počeo.

ISTORIJSKA ŠANSA “PROKOCKANA”

Ako govorimo o istoriji u srpskom kontekstu, ona je definitivno mogla biti ispisana u Saragosi i Barseloni. Nikada jeftinije polufinale, ni pre, ni do kraja ovog ili prošlog olimpijskog ciklusa, ostavljeno je u desetak poslednjih minuta sa Poljskom i Slovenijom. Žrebani iz prvog šešira, “Orlovi” su imali otvoren put ka polufinalu, a po rejtingu bili iznad svake ekipe sa kojom su trebali igrati do finalnog vikenda. Kolosalna šansa je propuštena. Njen gabarit je već sada poznat, a kako godine idu, on će biti sve veći i veći, kada budemo pričali o Saragosi iz perspektive Danske 2014 ili Poljske 2016. Daj Bože da se ta priča ne otegne na još neke duže staze…

“NEMA KVALITETA ZA MEDALJU”

London je razbio iluziju da je Srbija uskočila u voz sa najboljima, pa Saragosa u kontekstu i ne treba da se shvati kao razočaranje (ili da se shvati kao duplo razočaranje). Velika “četvorka” svetskog rukometa – Danska, Hrvatska, Francuska i Španija ima svoje sopstveno takmičenje, i samo “incidenti”, poput Srbije, Slovenije, Švedske ili Mađarske, mogu da im uđu u putanju spletom okolnosti, ali ne i da naruše “svetski rukometni poredak”.

“PAD TRAJE OD ALIKANTEA”

Kada se i to ima u vidu, žal za propuštenom šansom je još veći. Srbija je na SP 2013 prekinula neugodan niz neuspeha sa evropskim selekcijama (ne računajući EURO 2012 kod kuće). Pobeda nad Belorusijom, prvi je i jedini trijumf nad evropskom reprezentacijom na velikim takmičenjima posle Makedonije u Zadru na SP 2009. Bez namere da dajemo tome primese katastrofe, pad posle Evropskog prvenstva u Beogradu je evidentan, a ogleda se u skoru sa evropskim selekcijama u Alikanteu, Londonu i Saragosi – 10 utakmica (jedna pobeda – jedan remi – 8 poraza). Sve one barijere za koje se mislilo da su psihološke prirode, a ne kvalitativne i strukovne, za koje se smatralo da će nestati pobedama u Beogradu i jednim dobrim turnirom, i dalje su tu…

srbija_nenadic_ilic_toskicLEP POČETAK I TUŽAN KRAJ

O prve tri utakmice na šampionatu, nema se šta reći. Dobro, sigurno, brzo, sa puno samopouzdanja.  Uvod kakav se samo poželeti može, koji je obećavao dosta. Sve ono što ne valja, svelo se u petnaestak minuta završnice u mečevima sa Poljskom i Slovenijom. Nedostatak svežine kod ključnih igrača i pored pravilno raspodeljene minutaže u prva tri meča. Kolaps na terenu i klupi na ponuđenu 5+1 odbranu u oba meča. Nepreuzimanje odgovornosti od nekih starijih igrača u ključnim trenucima. Spora reakcija klupe u završnici protiv Slovenije, kada je meč prelomljen serijom Slovenaca 5:0, a tajm-aut zatražen tek na minus dva. Na SP 2011 u Švedskoj, svaki poraz u završnici, bio je pravdan “psihološkim problemima”. Na terenu su mahom bili oni “srebrni” momci iz Beograda, kada se odlučivalo. Zašto su napadi trajali po 10 sekundi, zašto klupa nije reagovala, kome je to falilo iskustva i psihološke stabilnosti? To više nije argument…

“ČEKAJUĆI DA SE NEŠTO DESI…”

Zakasneli tajm-aut posle 5:0 Slovenije na minut i 23 sekunde pre kraja (30:27 – 30:32) kada je sve praktično bilo izgubljeno, nije mogao da urodi plodom, niti da promeni bilo šta. Ista greška, sa istom posledicom, viđena je i u Londonu, kada su Španci sa 6:1 preokrenuli meč (18:20 – 24:21), a Vuković tražio minut odmora na -3, tri minuta i šest sekundi pre kraja. U oba slučaja, a oba su koštala i eliminacije, buđenje je došlo kasno…

VEČITO IZNENAĐENI…

Slovenci i Poljaci su imali isti recept za Srbiju – 5+1 odbranu, koja je paralisala srpski napad. Na primeru Slovenaca smo videli da su promenom odbrane došli do trijumfa i nad Poljskom (3-2-1 u 6:0). Eliminaciju u Londonu je potpisao jedan čovek – sa klupe, Tamaš Močai, koji je “sasuo” 8/8 pre nego je srpska kluba odreagovala i dala mu čuvara. Čime je to srpski tim iznenadio nekoga na turniru? Ma, koliko hazarderski izgledali, potezi Biglera i Deniča, doneli su im put za Barselonu. Posle tri godine rada sa reprezentacijom, morao bi i Vuković da ima nekog “keca iz rukava” (bio je to Dalibor Čutura). “Orlovi” su osuđeni na igru 6-0. Alternativa sa 5-1 izgleda totalno neubedljivo, a o dubljoj formaciji se i ne razmišlja. Svaki selektor na svetu će reći da nema vremena za uigravanje, ali razlika je u tome što neke reprezentacije imaju više opcija, a neke samo jednu. Ta suštinska razlika, donela je mnogo Slovencima, pa i Poljacima.

PODMLAĐIVANJE KAO PLAN ILI SLUČAJNOST?

Srbija je u Španiju stigla sa kombinovanim sastavom sa 10 standardnih reprezentativaca i osmoricom debitanata, od kojih su dvojica morali na tribine. Iako se uvođenje Ivana Gajića (33) i Uroša Mitrovića (29) teško može posmatrati kao podmlađivanjem tima, potez Vukovića da u Španiju povede neke mladiće, od kojih će neki, nema sumnje, dokazati da u državni tim, nisu zalutali, jeste za svaku pohvalu. Ono što ostaje kao “pitanje da se pita”, pogotovo ako je selektor od Saveza dobio mandat na duge staze, kako i priliči ozbiljnim Savezima, da li je podmlađivanje u Španiji bilo samo posledica otkaza starijih reprezentativaca ili planska akcija sa viziom Rija 2016. godine? Šta bi se desilo da Stojkovića u oktobru nije zabolela prepona, Beljanskog nažuljala klupa u klubu, Manojlovića i Rnića sprečili zdravstveni problem,itd? Da li bi Dragaš, Marsenić, Krsmančić, Zelenović, uopšte, našli svoje mesto pod suncem? Da prekinemo priču “šta bi bilo kad bi bilo”, da li su jedino promena Dobrivoja Markovića (uz Dragana Marjanca jedini izgubio reprezentativni status mimo svoje volje) i potpora Rajku Prodanoviću na desnoj strani (Radivojević), bila plod jasne namere da se na početku OI ciklusa pojača konkurencija na tim pozicijama i gleda prema Brazilu?

PREDAJA BEZ ISPALJENOG METKA

Iako su reči selektora ”da je Srbija odigrala i najbolju utakmicu u istoriji Svetskih prvenstava, ne bi pobedila domaćina” apsolutna istina, stekao se utisak da bi se veći deo reprezentativaca i stručnog štaba najradije spakovao i otišao dan pre utakmice osmine finala kući. Spominjanje “domaćina u kontekstu nepobedivosti”, svakako je kontraproduktivno i potire sav onaj znoj i krv prolivenu samo 12 meseci ranije, kada smo mi bili domaćini. I mi smo nekome bili “nepobedivi”, ali sećanje još uvek služi, pa se ne sećamo izjava Nemaca, Šveđana, Poljaka, Danaca i ostalih, da je nešto izgubljeno, a da još nije počelo da se igra. Naprotiv, svi su pokazali zube na terenu pred 15, 20.000 Srba. “Orlovi” to nisu uradili protiv Španije, već su kapitulirali još u hotelu. I to ruži i ruši ugled i autoritet, mukom izgrađen…

vukovic_pressO IZJAVAMA

Pored rane eliminacije sa SP 2013, čini se, veći efekat izazvale su izjave selektora Vukovića posle mečeva sa Poljskom, a naročito Slovenijom. Kratkotrajni efekat, koji je trebalo da izazovu unutar ekipe, čini se, dobio je neke dugotrajnije konture. Prvo, javnosti je stavio do znanja da selektor u odlučujućim trenucima baš i ne vlada situacijom, što se po završnicama, nažalost, može zaključiti. Pominjanje “zadovoljavanja sujete igrača” (Slovenija), briga za “ono što se dešava u svlačionici” i “samoisticanje” (Poljska), srušilo je mit o nečemu o čemu je i sam Vuković držao predavanje studentima DIF-a pre par meseci, kada je govorio o “tim bildingu” i stvaranju porodične atmosfere. Posle takvih stvari, za “običnom svetu” koji uostalom i diže čitavu halabuku oko reprezentacije, teško je dokazati da poverenje između igrača i selektora postoji, a da relacije nisu narušene.

Sve i da se takve stvari dešavaju kada je “puls 200”, Vuković je preiskusan sportista i čovek, da ne bi znao šta one mogu da donesu. Afekat je afekat, ljudi su živa bića, ali ako afekat postane obrazac ponašanja posle svakog poraza, i to kod selektora, koji bi trebao biti neko ko vlada situacijom, onda je to ozbiljan problem…

O RASTANKU…

Selektora može da smeni samo onaj ko ga je i postavio. Upravni odbor RSS. Svaka priča na tu temu, nema smisla.

KOD SELEKTORA I NOŽ I POGAČA

Često se čuje da “smo mi napravili od nekoga ono što nije” aludirajući na igrače čiji medijski status prevazilazi igrački kvalitet. Ma koliko novinari bili dobri, ovakvi ili onakvi, teško je da su oni nekoga uspeli da prodaju u Kil ili Rajn Nekar Leven. Selektor je ta najveća zvezda, čije odluke moraju svi da poštuju. Ne postoji igrač koji je iznad selektora. Selektor se ne vodi novinskim natpisima, on sam zna “šta je istina”, ako već to prepoznavanje vizije ne može da pronađe u medijima. Zato podrška selektoru za svaki “rez” koji će doneti dobro reprezentaciji, a na novinarima je da pišu po vlastitom nahođenju, da veruju svojim očima i statistici…

O ODLASCIMA…

Nekolicina iskusnih reprezentativaca,najavilo je da će se povući ili odmoriti od reprezentacije. Svima je odmor potreban, zasitili su se, treba mladi da dobiju šansu. Takav “masovan” odlazak u najmanju ruku je čudan. Čudan je, jer bi se u tom slučaju desio samo Srbiji. Nisu vodeći srpski igrači toliko stari, tačnije, nisu stari uopšte, da bi ih se reprezentacija tako lako odricala (i ne odriče se). Mogu oni još i potrebni su Srbiji. Mlađi je Ilić (Vučković ista generacija) od Vorija i Lackovića (svoja zlata zadužili i sebe ostvarili još pre 10 godina), Stanić od Omejera. Ninčević (1981) kao rezerva “klincima” Špremu i Štrleku dolazi iz Berlina kada repka zove u pola prvenstva. Dokle je igrao Lars Kristijansen (dok mu se Vilbek nije zahvalio), a Olafur Stefanson (iz fotelje želeo da dođe u Španiju da ruši svoj ugled i renome)? Šta još tera Žeroma Fernandeza da igra, a Omejera da brani?

Ne treba ići daleko, pa videti primer “Kauboja”. Neko bi rekao da ih kao “kasačke konje”, jednog po jednog šalju u klanicu, koliko je “legendi” otkačeno na “hladan” način, a opet niko nije rekao “NE”. E, kada imate takvu situaciju, onda se može pričati o KULTU reprezentacije. Lako je imati motivaciju pred 20.000 ljudi u “Areni” i tri miliona pored TV-a. Biti u reprezentaciji i kad ide, i kad ne ide, dok god si potreban, to je dokaz da poštujete državni dres.

Svako nosi svoj krst. Fer je reći, ne želim da igram, a o umoru, pa svi su umorni. Zar jedan Lacković nije umoran, razapet ko Isus poslednjih 11,12 godina? Većina “Orlova” je svoj debi na velikim takmičenjima imala tek pre četiri godine – na SP 2009. Fer je reći i razlog. Razlog može biti to što ne vidim budućnost, što mislim da je EURO 2012 bio vrhunac i što se šamari poput Španije realno mogu desiti u Danskoj, Kataru, itd. Razlog može biti i selektor, ovaj, onaj, sve je to za ljude. Ono što bi bilo jeftino jeste da se razlog skriva, jer to daje prostor za one koji žive od teorija zavere. Tako bi i ono srebro iz Beograda u narednim godinama ostalo bez težine, a od svega ostala samo “penzija” za one koji su dočekali taj uslov, pa otišli. Na kraju, to je stvar ličnog izbora. Na ostalima je da to poštuju ili ne…

vuckovic_zagrevanjeKOJI SU NAM CILJEVI?

“Moramo biti realni” reči su selektora kada se povede priča o budućnosti reprezentacije. Svima je jasno da bi bez Ilića, Stanića, Vučkovića i nekolicine, iskustvo u Danskoj (ako se kvalifikujemo) verovatno bilo bolno, nalik onom iz Austrije 2010. To bi opet povuklo težak žreb za baraž na SP u Kataru. Opet ciljevi moraju biti jasni. Šta želimo u Danskoj, šta u Kataru, šta u Poljskoj? Srbija “mora” i može da bude u rangu od petog do 12. mesta, u zavisnosti od selektorske veštine i hrabrosti za koju je dobio mandat. Sa kojom ekipom i kojim igračima? Ne sme situacija da upravlja nama, nego mi situacijom. Selektor mora da ima viziju kakav tim želi, a ne da čeka dobru volju i zdravstveni bilten starijih igrača. On je taj koji “seče” i pravi tim, ne sastavlja ga od odmornih i raspoloženih. Sa kojim igračima dočekati borbu za olimpijsku vizu? U tome je valjda i vic, i umeće.

„ZOVITE PETRA“

Kad se povede priča o novim igračima, prvo i osnovno pitanje bi trebalo da bude rešavanje statusa Petra Đorđića. Zovite Petra, razrešite situaciju, dosadni smo već, ko papagaji. Momak koji je nagovestio veliku karijeru, trenutno povređen, ima sve da bude vođa novog talasa srpskog tima. Krajnje je vreme da se razreši, hoće, neće, Srbija, Nemačka, sve špekulacije neka prestanu. Dosta igranja gluvih telefona. Kao što Srbija nema igrača da bi joj se najbolji opraštali u 31 ili 32. godini, tako ne može ni “bisere da baca u blato”. Srbija ima još dva “klinca” na deficitarnim bekovskim pozicijama, Mladenovića i Terzića u Bundesligi, koji će u Riju imati po 22 godine. Šta se desilo pa je Luka Mitrović “nestao” posle konkurisanja za dva velika takmičenja i kompletno odrađenih priprema u konkurenciji koja je bila mnogo jača nego pred Španiju? Videćemo da li će na klupskom nivou “isplivati” Ivan Dimitrijević, Jožef Holpert i još neki. Da li je “Fric” Radovanović srpski Filip Ivić, ima li nekog “novog” Dalibora Čuture kao instant rešenja, itd…

UMESTO ZAKLJUČKA

Srbija ima pravo da sanja, ali ne i da gaji lažnu nadu. Po onome što imamo, kao i onome što ćemo imati, teško je očekivati medalje oko vrata u skorijoj budućnosti. Tu je Vuković u pravu. Ono što svakako tražimo je da i sa onim što imamo – igramo na 100% mogućnosti, nekada eksplodiramo, iznenadimo, što se nikada do sada nije desilo. Zašto?

12 Comments

  1. Stefan

    28/01/2013 at 11:30

    Nadam se da će ovo pročitati svi koji trebaju a imaju udela u stvaranju srpske rukometne budućnosti… Teško da može biti bolje analize od ovoga…

  2. mate

    28/01/2013 at 12:32

    Baojim da kao i uvek necemo imati snage a ni odgovarajucih kadrova da napravimo presek i suocimo se sa pravim problemima. Uvek sve odradimo polovicno sto na kraju ne moze da da rezultat. Zile sve pohvale za komentar.

  3. Djordje Teodorovic

    28/01/2013 at 13:19

    Zile, ima dosta istine u ovoj analizi, ali ipak mislim da si sve odslikao malo crnje nego sto jeste!

    Verovatno zbog velikog razocarenja, sto je i normalno kod svih nas koji volimo srpski rukomet. Ali ne smemo zaboraviti da su se momci i klupa zaista VRHUNSKI borili u svim utakmicama osim protiv Spanije.. Tu su pukli mentalno, sto potpuno razumem ljudski, ali ne i sportski… ali eto takvi smo. Da, nismo imali srece, ili kako ti to zelis da potenciras, znanja sa klupe, u ta dva prokleta meca sa Poljacima i Slovencima… ali eto to je sport… ipak smo tu negde, na gol! Nadajmo se da cemo sledeci put uspeti malo bolje da resavamo te odlucujuce trenutke. Nismo mi jos niti Danci, ni Hrvati, ni Francuzi… ali priblizavamo se! Sve smo ozbiljnija reprezentacija, i razlika je zaista uocljiva. Uspeo je Vuk da stavi stvari na svoje mesto, ali ovakvi porazi su bolni, i sada cemo videti ko je kakav… (na muci se poznaju junaci). A da u njega sumnjamo, pa to bi bila najveca glupost !!! Covek ima KARAKTER do neba, i on jedini u toj prici nije sporan.

    A sto se tice poboljsanja kvaliteta igre, ja tu vidim samo jednu mogucnost: mi moramo koristiti znanje i harizmu Veselina Vujovica, ma sta neki o njemu mislili. Bradonja je strucno najbolji trener na svetu, a jedini ko njega moze da iskontrolise je upravo VUK. Znam da je to prakticno skoro nemoguce ostvariti, zbog raznoraznih sujeta i shema… ali nadam se da cemo jednog dana prestati da budemo GLUPI !!!

    Zato Vuk da nastavi, a Vuja da mu se prikljuci, e onda mozemo svaki put izmedju mesta 1 i 8, a ne 5 i 12.

    Veliki rukometni pozdrav svim mojim Srbima!

    Iz Osla – Djordje Teodorovic

    • zole

      29/01/2013 at 09:40

      nisam siguran u tvoju dobru nameru i iskrenost kad pominješ Vujovića..Niko ne spori njegove trenerske kvalitete ali ljudski ne postoje,samo nam on fali da izmešetari sve što se može od utakmica do transfera ….NIKADA VIŠE VUJOVIĆA NI BLIZU .

  4. dan

    28/01/2013 at 15:20

    O selektoru neću, to je previše očigledno.
    Toliko smo talenta imali i ništa: Borko Đorđević, Ljuba Pavlović, Davor(ne Dalibor) Čutura, Žarko Šešum, Petar Nenadić, Milutin Dragičević, Dušan Beočanin… Sve strašni talenti, a prosječni igrači.
    Fali nam tip kreativnog, brzog igrača na srednjem, uvijek mi padne Nebojša Golić na pamet.
    Kad se samo sjetim kad je Rivera došao po Nenadića. Tad se nudio da bude i selektor…

  5. Milan

    28/01/2013 at 19:48

    Mislim da je jedan od najvecih problema srpskog rukometa zejednica rukometnih trenera. Tamo je upravni odbor toliko ogrezao u prevarama i mahinacijama da to utice na ceo srpski rukomet. Sasa Markovic je kapa rukometnih trenera u Srbiji?! Koga je on vodio, ima li moralne kvalitete da tu bude, na osnovu cega? Na osnovu diplome samo? Dragan Lukic – najveca nesreca koja je pogodila srpski rukomet ikada. Covek koji ima nekoliko pravosnaznih krivnicnih presuda, covek koji nema koga nije prevario i izjajario. Pritom je u karijeri vodio Loznicu i Sr.Mitrovicu?! Oni rukovode strukom u Srbiji. Dok se to ne promeni – dotle ce nam treneri sluziti za muzu novaca za seminare i nista vise.

    • mili

      31/01/2013 at 21:57

      Eno pocelo sudjenje prof. Markovicu za malverzacije i prodaju diploma na niškom dif-u. Ima u svim medijima.

  6. Marek

    29/01/2013 at 11:18

    Djordje o kakvoj sreci govoris? Gleda covek kako prima pet golova za tri minuta, gleda gleda i ne menja nista. Trazi tajmaut kad je izgubio utakmicu. Tu nema srece, samo znanja. Protiv Poljaka i mogu da se slozim, ali je on jedini krivac protiv Slovenaca.

  7. Djordje Teodorovic

    29/01/2013 at 15:10

    @zole: Nemam nikakvu zlu nameru, vec samo svoje misljenje! Vujovica kao strucnjaka cenim izuzetno, u to sam se i licno uverio, a te price o njegovom ljudskom kvalitetu, ili nekvalitetu, sam cuo mnogo puta… ali se nikada nisam uverio. Svasta pricaju ljudi, podji uvek od toga… Medjutim ako si i sam prisustvoao nekom sramnom gestu ili dogadjaju, pa normalno je i da ti imas svoje cvrsto misljenje. Vidis ja ga takvog nisam upoznao. I veruj mi brate, imam samo jednu ambiciju ovde u hladnoj tudjini… da moji Srbi budu sto bolji, pa da mi to zagreje srce !!!

  8. Djordje Teodorovic

    29/01/2013 at 15:18

    @Marek: Ma sve te razumem, ali eto dogadja se svima… Vidi kako su Spanci olesili Dansku u finalu… a Vilbek je LEGENDA trener. Ili sta se desilo sa Francuzima, Hrvatima u polufinalu.. i da ne nabrajam dalje. Takav je nivo, zestoka konkurencija… ali kao sto rekoh, tu smo negde, na gol… I verovatno ima i Vukovic losih utakmica… zar on ne treba da ima pravo na to kao i svi ostali treneri na svetu u svim ekipama i sportovima… Najlakse je nekoga ocrniti, ali sta dalje… sta je realnost… sta nam donosi boljitak… Savez stao u odbranu onome nesrecniku sto vuce igracice za dres, a nece Vukovicu… i svaka im cast za to !!!

  9. profa

    30/01/2013 at 10:44

    Vukovic je u pravu da nista nije u pravu?nerazume taktiku,nezna da vodi utakmicu,nema vizuju ekipe, celu igracku karijeru je proveo okrenut ledjima ka golu,na koji nacin je dosao na mesto selektora i kad sve to saberete dobijete rezultat kakav imate!!!

  10. Pingback: Glasajte za “UTISAK MESECA” januara :: Balkan Handball

Ostavi komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *