Balkan-Handball.com

POGLED PREKO RAMENA ŽARKA ŠEŠUMA: Spomenar ispunjen toplim bojama, uskoro vraćam dug!

Četiri klupska evro trofeja, prvak sveta sa kadetskom, vicešampion Evrope sa seniorskom reprezentacijom. Malo pre 35. rođendana, rešio je da stavi tačku na igračku karijeru. Po mnogim parametrima, bogatu i uspešnu, iako je, potpuno atipično današnjim tendencijama, promenio svega pet klubova u profesionalnoj karijeri.

Njegov sugrađanin i jedan od prvih mu trenera u Sintelonu, Aleksandar Savić, Žarka Šešuma definiše kao „najvećeg gospodina“ modernog rukometnog doba u Srbiji, dok se po novinarskim kuloarima, više od decenije uz njegovo ime prožima sleng epitet „ozbiljna glava“. 

Sledeći izraz je „momak za primer“, zaslužen ponašanjem kako unutar, tako i van dimenzija 40 x 20. A nije bilo jednostavno ostati u koloseku nakon vespremske tragedije sa samog početka. Talentom, radom i pravim odlukama, Bačkopalančanin se izborio za to da se njegovo ime ne pamti po užasnoj nesreći koju naš sport nikada neće zaboraviti. 

Kako sam tvrdi na početku velikog intervjua za Balkan-Handball, pravi izbor bio je i kraj.

-Lepo mi je kad ustanem ujutru, a ništa ne boli. Imam mnogo više slobodnog vremena, što svakom sportisti prija. Odluku da prekinem karijeru nisam doneo preko noći, previše sam se mučio sa kolenom, pogotovu prethodne sezone. Dugo je sve to kuvalo u meni, ali ok je, sve je u redu. Nemam za čim da žalim.

-Prelomio sam krajem marta, pred revanš meč osmine finala Lige Evrope sa Monpeljeom. Te nedelje je situacija sa kolenom počela da se pogoršava, iako sam pauzirao dovoljno nakon septembarske operacije. Odjednom, svi ti problemi sa povredom počeli su da se vraćaju. Posle tog revanša je buknulo, videlo se na kontrolama da hrskavica nije dobro. Uz konsultacije sa svim relevantnim ljudima za moje fizičko stanje, zaključio sam da nema smisla nastaviti.

-Mučio sam se poslednje sezone, prekid sam doživeo i kao olakšanje u neku ruku. Osećao sam da koleno nije dobro i u svakodnevnom životu, a kamoli na terenu. I sada se dešava da povremeno osetim bol, pokretljivost je skraćena. Osim tog kolena, ja sam potpuno zdrav, bio sam motivisan da nastavim da igram. Sigurno da bih pred sobom imao još dve-tri dobre godine, ali, šta je-tu je.

-Kada vratim film unazad, i setim se da sam sa 16 godina uplovio u profesionalne vode, shvatim da je za mnom skoro 20 godina karijere. Nije to baš malo, iako u današnje vreme, kada je zdravlje dobro, rukometni vek traje i do 37, 38. godine, mada se neke prekidaju i sa 25. Ne mogu biti nezadovoljan.

Šta je preovladavajući otisak kad pogledaš preko ramena?

-Upravo ono što su nama govorili stariji kada smo počinjali – da je igračka karijera najlepši period u životu. Nikako nije lako biti igrač, ali je na kraju najlakše i najlepše u poređenu sa prethodnim i predstojećim delom rada, stvaralaštva i života. Imaš svoje obaveze i zadatke, fokusiran si na to da ih ispuniš, i to je to. Kada dođeš do poznog stadiuma karijere, počinješ da shvataš šta zapravo znači biti trener, funkcioner, ili čak ekonom u klubu. Koliko tu u stvari posla ima u organizacionim delu, mnogo više nego što ga imaju sami igrači, oko čijih vratova završe sve medalje i lovorike kada se ostvari uspeh.

-Svestan sam da je taj period prošao i da se ne može vratiti. Budućnost donosi nešto drugo, manje poznato, ali to je normalan proces, tako i treba da bude. 

OD VESPREMA DO ŠAFHAUZENA…

Nisi promenio puno klubova, ali si imao raznolik, bogat rukometni put. Osvajao si Kup Kupova i EHF Kup, igrao fajnal-for Lige šampiona. Koje sredine i kog perioda karijere se najradije sećaš?

-Trudim se maksimalno da izbegavam otrcane fraze, ali ne mogu reći ništa drugo – svuda mi je bilo lepo na određeni način. Jako mi je drago i važno što sam se u svakom klubu zadržao makar tri godine. Sa svima sam ostao u dobrim odnosima, iz nekih klubova su me zvali da se vratim. To najbolje govori o tome kakav sam utisak ostavio. Svi su moji klubovi bili sa dobrim renomeom, finim ambicijama. 

-Vesprem je bio prva inostrana stanica, učenje i prilagođavanje na način života dalje od kuće. U Rajn Nekar Levenu, prvi kontakt sa Bundesligom, borba za titulu, za svaku pobedu. Visoke evropske ambicije i trofeji sa Gepingenom. U Švajcarskoj nam je bilo prelepo, mislim na porodicu. Opet, nije to rukometna zemlja poput Nemačke i Mađarske, ali smo zaista uživali. Dolazak u Kadeten je bila prava odluka, iskusili smo nešto novo, prelepo što se tiče samog života.  Negde sam se bolje osećao privatno nego profesionalno, negde je bilo obrnuto. Najvažnije od svega, svuda je bilo pozitivnih stvari, što nije toliko čest slučaj kao što znamo. 

-Sportski, u Gepingenu mi je bilo najbolje. Možda renome kluba nije bio na nivou Levena i Vesprema, ali sam tu imao najbolju, najvažniju ulogu. Naravno, nije uvek bilo ružičasto, ali sam od svuda poneo nezanemarljiv broj lepih utisaka, iskustava, prijateljstava, sećanja. Imam privilegiju da se rado setim boravka u svim klubovima čije sam boje branio. 

Koliko su bundesligaški napori skratili karijeru?

-Sad kad o tome razmislim, shvatam da ta Bundesliga, kada se ne igra Evropa, možda i nije toliko zahtevna, ukoliko imaš prave trenere, odnosno takozvani „load management“, koji se bavi adekvatnom raspodelom opterećenja igrača. Razvuku se planski 34 utakmice od poslednje nedelje avgusta do druge nedelje juna. Igrači koji ne igraju Evropu, nisu reprezentativci pa nemaju velika takmičenja i silne kvalifikacije, mogu to da istrpe bez posledica, iako je svaka utakmica u Nemačkoj teška, bez izuzetka. 

-E sad, ako igrate Evropu, nastupate za reprezentaciju, ili čak oba, priča je potpuno drugačija. To je nešto najzahtevnije što postoji u rukometnom sportu. Pogledajte Kil i Flensburg koji na gostovanja kreću sa severa Nemačke. Umore se već dok dođu do aerodroma. 

-Ja sam imao tu sreću ili nesreću, kako se uzme, da od osam sezona u Nemačkoj, samo u jednoj nisam igrao Evropu. I to sam, hvala bogu, uvek igrao do kraja, makar do fajnal-fora. Ne žalim se, drago mi je što je tako, ali je definitvno to uticalo na rok trajanja moje karijere. Mada, sve moje povrede su bile mehaničke prirode, tipa nezgodan doskok, udarac i slično. Povezano je i to sa potrošnjom, ali ne uvek. Kada te neko gurne u skoku pa sletiš na nečiju nogu, tu ne pomaže fizička priprema. Nisam nikada imao povreda proisteklih iz potrošenosti. Nije bilo upala, nisu mi pucali mišići, nisu se kidale tetive. Problemi su uvek bili mehanički, pogotovu to koleno koje me je na kraju i zaustavilo.

Radio si sa velikim trenerskim imenima, a mnogima si bio produžena ruka na terenu…

-Imao sam razne uloge po klubovima. Ne mogu reći da sam bio toliko važan u Vespremu sa 20, 21. godinom. Kako su sezone odmicale, tako sam i ja dobijao sve više odluka u ruke, pogotovu u reprezentaciji i Gepingenu, a najviše, naravno, u Šafhauzenu, gde sam bio najiskusniji. 

-U Levenu sa Gudmundsonom je bila neka druga priča. On je postavio šablonski rukomet, sa puno uigranih akcija, detalja, crtanja. Nije bilo prostora za improvizaciju. U reprezentaciji jesam bio produžena ruka trenera, od mlađih kategorija do kapitenske trake u A timu. Osećao sam se dobro kada sam dobijao takvu vrstu poverenja, prijalo mi je. Tad sam najbolje i igrao. 

GORAK UKUS OSTAJE…

Mnogo toga je prošao Žarko Šešum sa reprezentacijom, još od mlađih kategorija… 

-Mi koji smo igrali u inostranstvu i gledali sa strane, dobro znamo kako te u ozbiljnim rukometnim zemljama tretiraju i doživljavaju kada sakupiš 140, 150 nastupa za reprezentaciju. Ti momci uživaju visok status. A kod nas…ja se osećam malo drugačije. Kada se osvrnem na brojke, velika takmičenja, sve to izgleda super na papiru i u CV-ju, ali ostaje gorak ukus jer je bilo potencijala za više. Puno sam razmišljao o tome zašto je tako. Ima mnogo objektivnih razloga, dešavale su se razne situacije. Rukomet je sport sa takvim sistemom takmičenja da zbog jedne stative ostaneš na 12. mestu umesto da se boriš za medalju, što se nama dešavalo. 

-Kod nas se to najčešće tragično doživljava i preživljava, što vuče dalje negativne posledice. Prisetimo se neizbežne rečenice pred svako veliko takmičenje, „malo je vremena za reprezentaciju“. Imalo smo ga uglavnom onoliko koliko i ostali, ali je problem bio u tome što je smo mi u sastavu najčešće imali po jednog ili dva igrača iz sedam, osam ili devet zemalja, što je teško uklopiti za dato vreme. Bilo je tu još objektivnih razloga, puno promena trenera, nedostatka sreće, svega po malo…

-Na kraju mogu konstatovati, „nije nam se dalo“, izuzimajući tu 2012. godinu, kada smo osvojili srebro na EP i otišli na Olimpijske Igre, što se, po mom mišljenju, prilično obezvređuje. Govori se da nikada ne bi uspeli da nismo igrali u Srbiji, a evo, danas je bar lako pronaći statistiku i videti koliko domaćina nije došlo do medalje na velikim takmičenjima. Nisu uspele ni veće rukometne zemlje od nas, poput Hrvatske, Poljske, Nemačke…

-Mi igrači, Savez i čitava organizacija, dobro znamo kroz šta smo sve prošli u tom periodu, koliko je bio zahtevan put do rezultata. Ta medalja je maksimalno zaslužena na terenu. Naravno, bio je to najlepši deo moje reprezentativne karijere.

STRPLJENJE JE KLJUČNA REČ

Srbija se nalazi na novom početku, predvođena španskim trenerom Tonijem Đeronom. Posle crnih godina, bolnih udaraca, opšti utisak je da se napokon nazire svetlo na kraju tunela…

-Dobro si rekao, ovo je novi početak, i tako je moralo da bude. Mislim da je dobar potez, uostalom to su pokazale i evropske kvalifikacije. Ne samo zbog rezultata, on je došao kao plod lepe igre, ali i da nismo osvojili bodove protiv Francuza, utisak bi bio pozitivan, jer su se napokon jasno videli glava i rep. Postavljeni su konkretni zadaci, svako je znao šta treba da radi. To je osnov, polazna tačka bez koje nema napretka. Vidim da ne pokušavamo ništa preko noći, ekipu pleni zdrav pristup u neprestanom i maksimalnom fokusu. Kada igrač ne napadne gol, tačno se vidi i zna zašto ga ne napada. Da je njegov zadatak da raširi igru, i da u sledećem koraku dolazimo do onoga što tražimo. Te stvari su mi se jako svidele. Takođe, odbrana i disciplina su segmenti kojima sam jako prijatno iznenađen. 

-Mislim da smo na pravom putu, ali opet, kod nas uvek „padaju glave“ prvom prilikom, i samo se nadam da ovoga puta to neće biti slučaj. Imamo strašnu tešku grupu na Evropskom prvenstvu. Vrlo lako se može desiti da jedna lopta odluči hoćemo li proći kao prvi, ili ispasti u prvom krugu. Čak iako ne bude kako priželjkujemo, bila bi užasna greška da se „seče“. Ne bi smeo da se pravi problem ako ne uspemo, jer se jasno vidi da, sa ovim stručnim štabom, momci daju apsolutni maksimum i da uživaju u tome. 

-Počeo je proces koji će, nadam se, objediniti i rad sa mlađim kategorijama, ali je za povratak rukometa na pravi kolosek u Srbiji potrebno i strpljenje onih u čijim su rukama nož i kolač. Napokon je krenulo dobro, odlično, kako treba i kako mora. Znam da ekipa ima kvalitet da prođe dalje, ali, ako se to ne dogodi, voleo bih da eliminaciju tretiramo kao iskušenje koje se mora prebroditi na putu ka cilju. A put bez iskušenja i saplitanja ne postoji, kako u sportu tako i u životu. Po onome što ja vidim, gradi se odlična piramida rada, i ne sumnjam da će se izgraditi, ali samo ako bude bilo strpljenja…

-Vidim da je mnogo naših trenera uključeno u sve akcije reprezentacija. Treba vremena da se iskristališu neke važne stvari u mlađim kategorijama, pogotovu ti bekovi koji su profilisani za nešto više. Treba iskristalisati generacije. Ne kažem da rezultati u mlađim kategorijama nisu važni, i oni spadaju u proces učenja i sazrevanja.  Valja ispoštovati takvu tendenciju do kraja, pa čak i ako ne bude dobro, makar će se izvući korisne pouke. Ali mislim da će biti dobro. 

-Mi jesmo nacija za sportove poput rukometa. Imamo tu građu. narod voli, doživljava lično, slavi i tuguje zajedno sa glavnim junacima. Rukomet ima prostora da živi u Srbiji.

Uspeha u mlađim kategorijama nema od, sada već čuvene generacije ’86, čiji si bio predvodnik…

-Rečeno je u pregršt intervjua kod vas na Balkan-Handball-u, i svi su dobro rekli – ne možeš očekivati od igrača koji se od svoje 16. do 20. godine bori za 18. mesto, da igra za medalju kada pređe u seniorsku konkurenciju. Takav skok je u domenu čuda. Nisam dugo u srpskom rukometu, zaključujem na osnovu onoga što pročitam, čujem ili kad stignem da pogledam neku utakmicu. Od kada sam se vratio, primećujem da nam ostali sportovi dosta odvlače decu, što je verovatno problem nedostatka rezultata. Rukomet nije toliko prisutan ni u medijima, više ga nema ni u školama. Možete zamisliti koliko će sada devojčica krenuti da trenira odbojku, koja je prilično omasovljena i do ovih uspeha reprezentacije na Olimpijskim Igrama i Evropskom prvenstvu. Činjenica je da smo tu gde smo, i da se ne možemo vratiti u fokus preko noći. Problematika je takođe kvalitet i kvantitet rada u klubovima. Ne može se ni bez zajedničkog rada trenera pionira, kadeta i juniora. Videli ste Đordija Riberu na tribinama u Varaždinu sa sveskom i olovkom u rukama, dva dana nakon osvajanja medalje na Olimpijskim Igrama.

-Sigurno da u Srbiji ima nekog potencijala. Ne kao pre 15 ili 20 godina, ali ga ima. Svi bi mi voleli da ima rezultata u svim kategorijama, ali to je težak put. Ponavljam, neophodan je proces, koji je konačno krenuo onako kako treba. 

OŽILJAK ZA CEO ŽIVOT…

Retko koji sportista na svetu je prošao kroz pakao kakav je preživeo Žarko Šešum, i to u ranoj fazi seniorske karijere. O crnoj februarskoj noći u Vespremu 2009, kada je ubijen Marin Kozma, a teže povređeni Ivan Pešić i naš sagovornik, znaju i oni kojima rukomet nije u žiži interesovanja.

Dvanaest godina je prošlo…

-Uf… ne znam šta da ti kažem. Strašna tragedija. Na svakom koraku u gradu se osećala tuga u narednom periodu. Kako sam ja kroz sve to prošao, zaista ne znam. Sećam se da sam pauzirao sedam nedelja, srećom kosti brzo zarastaju. O čemu sam razmišljao i kako sam se osećao mesecima nakon te noći, veruj mi da ne mogu da se setim. I tada, kao i sada, moje okruženje je bilo vrlo skladno, sa porodicom, tadašnjom devojkom a današnjom suprugom, prijateljima… Kroz razgovore sa njima, preko potrebnom podrškom i napornim radom, nekako sam kroz sve to prošao sa, ajde da kažem podnošljivom štetom. Pomogla mi je i ta rukometna mašinerija u Vespremu, odmah po oporavku su krenuli brutalni treninzi, rad, rad, rad… sada shvatam koliko je to meni bilo neophodno kako bih, najviše što mogu skrenuo misli sa onoga što se desilo. 

-Kada vratim film, čini mi se da nisam ni imao dovoljno vremena da razmišljam o tome i tražim odgovore, što je bilo dobro za mene. Međutim, stresan je to period, nije samo „oporavi se i teraj dalje“. Trajala je dugo i istraga, u koju smo mi bili uključeni kao očevidci. Bili smo po ceo dan u policiji. Težak jedan period…I dalje se setim, vratim film, gledam slike i snimke sa Marjanom koje i dalje čuvam.

-Pretprošle godine smo igrači Ligu šampiona sa Dinamom iz Bukurešta, u kojem je on ponikao. Njegov otac je došao na utakmicu da se vidimo. Naišlo je tu puno emocija, nije uopšte bilo lako, zaglavi se knedla u grlu, zastane srce. Međutim, šta ćeš, mora čovek dalje. Neko podnese na ovaj, neko na onaj način. Nisam preboleo, niti ću ikada, ali, živi se. 

NE ŽELIM OSTATI DUŽAN

Život nakon igračke karijere?

-Veliko pitanje i velika tema za mene. Ja sam se tek 1. jula doselio, odnosno vratio u Srbiju. Živeću ovde sa familijom. Imali smo sada tu tranziciju, selidbu, skućavanje, rešavanje papirologije, upis dece u školu itd. Više sam okupiran tim tehnikalijama, ali u podsvesti mi stoji pitanje čime se baviti u budućnosti. Celog života sam u rukometu, voleo bih da u rukometu i ostanem. Želim da dam svoj doprinos, verovatno kao trener. Misli za sada idu u tom pravcu. Neko je ulagao svoje znanje i vreme u mene, nemam opravdanja ni razloga da ne pokušam tom sportu bar nešto vratiti, da ne prenesem nekoj drugoj deci ono što sam naučio. U kojoj formi bih radio, to još uvek nisam načisto. Još uvek mi je sve sveže, moram prvo da se odmorim i sačekam da sve slegne. Ako se već upustim u nešto, radiću to maksimalno ozbiljno, „full-time“.  Treba sada temeljno izvagati, nikako na brzinu i na silu – zaključuje Žarko Šešum na kraju razgovora.  

 

Ostavi komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *