Regionalna liga nije ni počela, a već smo u problemu. Euforični odjek sastanka u Sarajevu, došao je polako na zid „realnosti“, čisto da nam pokaže, da će i „udruživanje“ biti barem upola teško, kao što je to bilo „razdruživanje“. Sa jedne strane, uski nacionalni interesi, u želji da se sačuva kvalitet pojedinih domaćih šampionata i sa druge, megalomanija određenih zagovornika regionalnog takmičenja, koji žele da naprave pandan Ligi šampiona, a Vardar i Triglav zamene Araratom i Švarcaldom, prete da pomute jedan realan plan, ideju, ako hoćete, potrebu svih nas, rukometnih radnika sa prostora bivše Jugoslavije ili uglavnom svih.
Do pre mesec dana, kada se pričalo o Regionalnoj ligi, a govorilo se godinama unazad, bilo je samo „nađimo ko će to da plati i nema problema“. Liga je, eto, našla ozbiljnog sponzora koji je podržao projekat, što se nekada spočitavalo Srednjoevropskoj ligi, projektu koji je propao usled nedostatka finansija i ozbiljne organizacione strukture, što je mračilo svaki pokušaj udruživanja u protekloj deceniji. Ipak, „jutro posle“ sastanka u Sarajevu, nakon što se čulo da para za „sudije, put i kotizacije“ ima i da takmičenje neće opteretiti klubove, već im dati priliku da o tuđem trošku igraju kvalitetnije utakmice sa komšijama, „problem kalendara“ se pojavio, kod onih, kojima je najmanje stalo.
Pravo pitanje glasi – „Da li je neko, ko je sedeo za stolom u Sarajevu, očekivao da će Regionalna liga imati šest, osam ili deset klubova, ako se ima u vidu da su za istim tim stolom sedeli predstavnici šest, sedam zemalja? Ne verujemo da je bilo takvih, neiskusnih rukometnih radnika, koji i pre sastanka nisu znali da Liga mora imati premise prave Lige sa većim brojem klubova i sistemom takmičenja, koji će se protezati tokom čitave godine i izazvati sponzore, medije i celokupnu javnost. Sve ostalo, bila bi „letnja liga“, koja ne bi imala nikakvog efekta, ni za koga. Gotovo je nemoguće da ta Liga ima manje od 14 klubova i ona mora biti u svemu, pa i kalendaru, ispred nacionalnih liga, a to, opet, mora biti jasno, svakome ko želi ući u nju.
Legitimno je braniti domaće takmičenje. To imaju prava da čine Slovenci, čija 1.MIK liga ima smisla, neizvesna je i zanimljiva, iako Celje i ostali, sve manje znače na evropskoj mapi. Imaju prava da odbrane, ako misle da će to doneti rezultate u narednoj deceniji, Trebnje, Ormož, Slovengradec i druge, kao što je srpska košarka to pravo imala pre sedam, osam godina, kada je dozvolila da Partizan i Zvezda više ne igraju svake godine u Čačku i Kraljevu. Da li štititi slabije, podrazumeva da bi se najbolji (Celje, Koper, Gorenje) trebali odreknuti mečeva u Zagrebu, Skoplju, Sarajevu, Vespremu, to je velika pitalica za, baš te, sredine, koje najviše ulažu, ali je neophodno da se ona razreši što pre, bez odugovlačenja.
Šta komšije sa severa smatraju pod rušenjem kalendara domaćeg takmičenja, koje ima strukturu i generalnog sponzora, ali je ekstremno neinteresantno već godinama, osim ako se izuzme borba za opstanak (Vesprem i Seged to ne bi trebalo da brine), to ostaje rebus i nakon pročitanih izjava predstavnika klubova i novinarskih tekstova iz komšiluka. Ako je ta Liga toliko već dobra da mora da se igra u totalu, čemu onda zainteresovanost za regionalno takmičenje? Ako neko ima kvalitet kod kuće, onda ga komšiluk ne interesuje… .
Mađari pominju i imena klubova, koji sa ovim regionom nemaju veze. I stvarno, koliki je rezon ljudi, koji su u rukometnu javnost izbacili imena poput Kilcea, Šafhauzena, italijanskog predstavnika, Bregenca i tako dalje, i tako dalje? Na šta bi to ličilo? Koga bi u Makedoniji, Srbiji ili Hrvatskoj interesovao prenos utakmice Konversano-Bregenc? I gde bi onda tu bilo ko našao smisao i gde je tu region, kakav region(?)…
Čini se da ti koji zagovaraju takvo takmičenje, iskreno ne žele regionalnu ligu A bolje je reći „ne želim“, nego zavlačiti one, kojima gori pod nogama i kojima je ona jedini izlaz! I to „ne želim“, nadamo se da će iskreno doći što pre, najbolje već na sledećem sastanku u Zagrebu, da bi oni koji žele, znali na čemu su. Bolje tako, nego da iz maštanja o regionalnoj ligi, odemo na neki neodrživi NBA projekat, koji nema ni jedan geograski, takmičarski, pa ni zdravorazumski osnov. Dakle, STOP megalomaniji.
Elem, Liga sa manje od 14 klubova, teško da je izvodljiva. Po dva kluba iz četiri države Ex-Yu + Mađarske, tri iz Slovenije, kao najkvalitetnije, i jedna iz Crne Gore, realnost je i trebalo bi je prihvatiti. Ako je neko ne želi sada, ima vremena da sačeka i zatraži pozivnicu. Važno je da u regionu postoji dovoljno kvalitetnih klubova, a da se rukomet, i to veoma ozbiljno, igra u Rumuniji, koja može biti kompetitivna sa svima, od Vardara pa do Triglava, i treba je koristiti kao alternativu nezadovoljnima.
I još nešto, želje i mogućnosti bi trebalo da se izravnjaju. Da li je realno da Srbija ima tri kluba u takvom takmičenju i ako se tako nešto provlačilo po srpskim medijima? Pre nego dođe to „tuče“ klubova oko igranja u RL, treba izbrojati do deset. Crvena zvezda je ovog leta na rubu raspada, Metaloplastika i Partizan na jednom prosečnom nivou, a tu je i Kolubara, koja, kako smo videli, nema ambicije van nacionalnog prostora, tako da će biti interesantno videti, kako će RSS naći model da, verovatno, samo dve najbolje srpske ekipe učestvuju, a da „svi“, i oni koji su nekada bili, i oni koji su sada najbolji, budu zadovoljni. Glasovi iz pozicije srpskog klupskog rukometa, da ovakva liga „nije najbolje rešenje“, pripadaju ljudima bez vizije, čiji amaterizam ozbiljno preti da uruši i ovo malo preostalog nasleđa koga imamo za sport koji nas je proslavljao u Minhenu, Los Anđelesu i entuzijazma, koga uostalom vodi i ovaj, uz kolege iz HR rukometa, jedini preostali rukometni medij na prostoru bivše države…
Sve ostalo će se utegnuti. Samo d
a bude iskrenosti i manje megalomanije. Svi ostali procesi su neumoljivi. Sada više nema odustanja. Od globalizacije niko nije pobegao, pa nećemo ni mi, ma koliko nesavršeni bili.
photo: sportsport.ba
