Kada smo krenuli da pravimo Balkan-Handball, zarekli smo se da ćemo
propagirati samo pozitivnu stranu rukometa, isticati lepe primere i pokušavati
da sa što manje „Titanika“, vratimo poverenje ljudima u Srbiji u naš sport i
pokažemo kako se to radi u najbližem okruženju, koje živi u rukometnoj
renesansi. Za 10 meseci rada, predstavili smo većinu srpskih reprezentativaca u
afirmativnim intervjuima koji su pokazivali da rukomet nije „ugasio“ i da ima
nade, pričali sa najboljim trenerima u zemlji i inostranstvu, promovisali mlade
nade, najbolje rukometašice domaće Superlige, za koje ljudi sa prostora bivše
Jugoslavije i dijaspore ne bi znali ni da postoje, da nije bilo našeg sajta.
Balkan-Handball.com je jedini rukometni sajt koji piše o srpskom rukometu, i
gde par entuzijasta bez ikakve naknade, već skoro godinu dana, promoviše ono,
od čega su mnogi već digli ruke.
Potez koji nas je naterao da stavimo prst na čelo i otvoreno
porazmislimo o svojoj ulozi u propagandi srpskog rukometa, bilo je nepozivanje našeg
sajta na konferenciju za štampu povodom utakmice Srbija-Izrael. Očigledno je
neko rešio da nam konačno otvori oči i razbije svaku iluziju. Ovoga puta,
nećemo preneti o čemu je govorio selektor Cvetković, jer za to nismo pozvani,
kao Balkan-Handball.com, Ono što smo pročitali u dnevnoj štampi nije dovoljno. Ne
želeći da ulazimo u novootvoreni sukob „Kancelarija RSS-Upravni odbor RSS“ ovim
tekstom, želimo da ukažemo na ono što nas tišti, a tiče se našeg segmenta rada,
promocije rukometa i njegove medijske zastupljenosti. O jačini Superlige, o
rezultatima reprezentacije, o rezultatima klubova u Evropi, dovoljno je
negativnosti ispucano iz svih pušaka, a nama ostaje da verujemo, kako će se tu
nešto promeniti.
– Došli smo u situaciju da nam reprezentacija igra po osnovnim školama sa
500 sedišta! Uz svo poštovanje rukometnim radnicima iz Smedereva, koji su na
pravom putu da naprave jaku rukometnu sredinu, pitamo, koja je "marketing strategija"
smislila da rukometna reprezentacija Srbije igra u gradu koji nema adekvatnu sportsku
halu? Ako znamo da Srbija svoje najbolje rukometaše, može da vidi jednom ili
dva puta godišnje i ako znamo da bi u Kragujevcu, Zrenjaninu, Nišu, Leskovcu na
tribinama bilo po 2-3 hiljade ljudi, onda prvi put postavljamo pitanje – Da li
je to promocija rukometa?
– O organizaciji utakmica, njihovom ne-reklamiranju u javnosti, puštanju
nacionalnih himni sa tranzistora, nestajanju struje, miksu tehno-haus ritmova i
turbo folka sa razglasa tokom utakmica, ne treba trošiti reči. Sportski događaj
treba da bude spektakl, a ne cirkus koji zasmejava publiku.
– Rajko Prodanović je izabran za najboljeg rukometaša Srbije u izboru
nacionalnog Saveza i „Sportskog žurnala“. I pored najbolje volje da tu vest
propratimo, imajući u vidu i da je u našem izboru, Rajko izabran za najbolje
desno krilo Srbije, nismo uspeli da pronađemo njegovu sliku u celokupnoj
internet bazi, a nažalost, ni na zvaničnom sajtu rukometnog Saveza Srbije!? Pa
dobro, gde da vidimo tog momka koji predstavlja svetlo lice srpskog rukometa i
našu budućnost? Zar posle nekoga treba da čudi stav sportske javnosti, da je
rukomet kao sport „ugasio“ i da treba rasterati taj mrak koji se obavio oko našeg
sporta i ljude koji rade u njemu? Nama ostaje da najboljeg rukometaša Srbije,
jurimo sa amaterskim fotoaparatima po „Banjici“, kako bi ga predstavili Evropi.
– Posle svega, oficijalni sajt RSS-a izgleda kao tehnološko čudo „18
veka“, sklepano da bi se ubirao harač od taksi klubova i diktirala pravila sudijama
i kontrolorima iz provincije. Zar mora tako? Pogledajte komšije!
– Onda nije ni čudo, što nam se kao rukometnoj naciji ceo svet smejao,
misleći da je reprezentacija doživela poraz od ribara sa Farskih ostrva! Da je
vest o pobedi, objavljena na zvaničnom sajtu Saveza, 15 minuta posle meča, sve
bi bilo u redu, a momke iz reprezentacije, ne bi razapinjali i psovali po forumima,
ni krive, ni dužne, spremajući im „doček“. Ko je za to kriv? Došli smo do
trenutka, kada molimo igrače da nam šalju rezultat iz svlačionice, sms
porukama, jer je roming skup. Da li je to promocija rukometa?
– Posle svega, kako dovući decu na rukomet? Koji idoli i primeri im se
nude? Za poslednje što su čuli od roditelja, bili su Nenad Peruničić i Dragan
Škrbić, a to je bilo pre deset godina. Gde da pročitaju u kakvu je svetsku
zvezdu izrastao Momir Ilić, kakav je sportista Danijel Anđelković ili kakvo je
blago Žarko Šešum? Nedostatak svesti proterao je rukomet sa televizije, u
trenutku kada Eurosport uzima Ligu šampiona u obe konkurencije. Koji je
red-veličina, Evropa i mi?
– Rukometa na televiziji nema. A neće ga biti ni na internetu, ako se
nastavi sa takvim ophođenjem prema njemu. A on je jedina budućnost! Kome to
odgovara? Kakva je kolektivna svest ljudi koji brinu o marketingu i PR-u
rukometa u Srbiji i da li uopšte postoji?
Igra reči li ne, ali Izgleda da je Rambo Amadeus onu pesmu u kojoj kaže „Na
televiziji sam dvaput video kompjuter, striko mi na selo ima moderni plug“, posvetio
prosečnom rukometnom činovniku u Srbiji.
Vreme prepucavanja preko žutih stranica sportske štampe je daleka
prošlost! Ušli smo u XXI vek! Već osam godina smo u njemu! Izađite iz te retro
mašine, koja vas laže, da je san svakog čoveka koji počinje da se bavi rukometom,
crno-bela sličića u donjem desnom uglu 42. strane dnevnih novina. To je
istorija.
Mi znamo da se od klasera i fascikli u memljivoj kancelariji, ne vidi ni
zid, a kamoli budućnost. Bil Gejts je još pre dvadeset godina rekao da je ideal
kancelarije budućnosti, kancelarija bez papira! E, pa vreme je da se ta surova
istina objavi i u Srbiji. Gospodo, kompjuteri su među nama!
